Свети свештеномученик Теодор, епископ вршачки

Епископ Теодор се 1594. године нашао на челу устаника у Банату. Устаници су на заставама имали лик Светога Саве. Темишварски паша ухвати у Вршцу владику Теодора и живог га одере.

Исте године донете су мошти Светог Саве из Манастира Милешева и спаљене на Врачару.

Новомученик Вукашин (Клепачки)

Вукашин Мандрапа (рођен 189? у Клепцима, убијен 1942.у Јасеновцу). Овај православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине).

Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, Вукашин. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом.

Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на "неким шумским радовима", али изгледа да се био склонио "у шуму", тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот.

Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао.

Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић". Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке "Независне Државе Хрватске", тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмер ност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!"

Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.

Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у манастиру Светог арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско-Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић. На Светог апостола и јеванђелиста Јована Свети Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио Светог Вукађина заједно са бројним другим новим Свештено- мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео. У манастиру Тврдошу насликана је икона Светог Вукашина и спеван му је тропар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве. Датум празновања је 16. мај по јулијанском календару.

Тропар Светом новомученику Вукашину Јасеновачком

Вукашине Херцеговче, Нови Српски Страстотерпче,
Христа ради Ти пострада у логору Јасеновац.
Када Те мучитељ ножем клаше, Ти њему кротко говораше
„Само ти дијете ради свој пocao", јер нама је Христос живот вјечни дао.
Њега моли, Мучениче, као Спаса свију, да спасе и род наш Православни.

Свети Вукашин Јасеновачки у логорашкој истроји Срба

Ево дана који нам је дао Бог: у архијерејској саборној Литургији, у храму Светога Саве на Врачару, на дан Светога апостола и евангелисте Јована 2000. године, Дух Свети, кроз уста Цркве, заједнице народа са Васкрслим Христом, прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светога Вукашина из Клепаца и Сарајева, СВЕТОГА ВУКАШИНА ЈАСЕНОВАЧКОГ.

Био је из херцеговачког рода Мандрапа, који је своју грану имао и у Сарајеву: стара угледна кућа Мандрапа, у улици Милоша Обилића (Пируша) у Сарајеву. (Због сувише видних и "свежих" трагова НДХ и усташког терора над Србима, и Јеврејима, ни саме власти тито-комунизма се нису усуђивале да г. 1945. мењају називе, предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су ти називи остали исти све до г. 1992-1995. Тако и Обала Војводе Степе, Булевар Војводе Путника, Немањина улица. Тако и Улица Милоша Обилића у којој је била кућа породице Мандрапа).

Мандрапе су били богата стара херцеговачка трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, тзв. ''Старе Српске Православне Цркве" (из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву). Синови старог Чича Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), један од око двадесет пет а други око двадесет година стар, били су већ од априла-маја 1941.г. повезани са "шумом", тј. оружаним националним одредима који су бранили српска села и збегове од усташког терора и геноцида, јер је то почело већ маја 1941. г., недалеко од Сарајева. Но обојица су страдала у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-тих преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Чича Мандрапе, био је око 1980. године библиотекар у "Вијећници"- Народној (универзитетској) библиотеци у Сарајеву, која ће бити снимљена, и у светским медијима 1994. приказивана као "објект гађан српским гранатама са Требевића" (а заправо је страдала у пожару који је био намештен), да би се уништила силна документација о прошлости Сарајева и о заједничком животу трију верских заједница (четири, укључујући и Јевреје).

Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанске архитектуре 18. и 19. века (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана "Знак питања" код Саборне цркве у Београду), била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. Сада, 2000. године, у тој кући живи и послује једна мусл и манска породица.

У тој кући је живео (и око трговине, у "магазама", тј. магацинима трговачким) радио и Свети Вукашин, цењен као ревностан чувар и имовине Српске Православне Цркве, на Башчаршији, те управо тај Храм и Ср п ско Сарајево имају дубоке разлоге да Светога Вукашина, слугу Христа и Светог Архангела, славе као свога службеника и заштитника.

С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа, служили у Старој Цркви као појци у хору, као чтеци. Нека Бог да да и данас тај Храм и само Српско Сарајево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког (Клепачког, Херцеговачког, Сарајевског, Српског и Свеправославног). Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке "Крста од три прста", те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само "у овоме знаку ћеш победити" ( εν τούτω νίκα , Ин хоц сигно винцес).

Завера ћутања

Свети Вукашин је у Сарајеву остао негде до јуна (можда и јула) 1941. г., када се и многи други угледни српски грађани склањају: ко у Србију, где није било геноцида, ко "у шуму"!

Свети Вукашин "у шуму", у Херцеговину, родно село Клепци, код Чапљине. (Наравно, не у "партизане", јер њих тада тамо још није ни било!). Од тада о Светоме његови рођаци Манадрапе у Сарајеву не знају више ништа. Прве вести о њему и његовом мучеништву и величини Христова Сведока (Мученик, на грчком μαρτιρ , значи Сведок) стижу у Сарајеву тек после рата: не само од др Недељка Неда Зеца. А доктор Зец је вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа (Богдану и Славки), кад им је, године 1946, дошао на крсну славу (Никоље, Светог Николе). Тако се за Светога знало већ негде 1946. године, и то не само у Сарајеву, него и у Мостару и у Чапљини. И сама породица и род Мандрапа сматрани су мученичкима, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јеврејима ни сама титовска полиција Сарајева није усуђивала да дира у кућу Мандрапа. Али се зато о Светоме није говорило јавно, као ни о самом Јасеновцу, непреболној рани у хиљадама породица Сарајева и околине (па наравно, и остале Босне и Херцеговине).

Непосредно после рата састали су се у Сарајеву преживели заточеници ("логораши") Јасеновца. Били су то или јасеновачки "занатлије" (који су били у издвојеном делу логора, да раде стручне и занатске послове за оближњи усташки гарнизон, па зато поштеђени и храњени током четири године!), неки од њих чак учесници признатог "Пробоја" од 22. априла 1945 . г; или заточеници који су имали среће да их. преузму од усташа Немци, па су само прошли кроз Јасеновац, на путу за Немачку, или замењени, у акцијама "размене" заробљеника између партизана или четника, с једне стране, и усташа, с друге. Намера окупљених преживелих заточеника била је да заједнички запишу сећања на Јасеновац и утврђују, колико могу, чињенице о страдању. С астанцима је обавезно било присуство УДБ-е (полиције која и данас у С Р Југославији слави 13. мај као дан свог оснивања г. 1943). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у јавност само ако то допусти "Управа Државне Безбедности" (УДБ). А како Броз никад није помињао нити одобравао да се помиње Јасеновац, то је и "тринаесто-мајска" Брозова полиција гушила сваки глас о Јасеновцу. Па ипак: о Светом Вукашину је знао и говорио и Заим Топчић, логораш-занатлија (после рата књижевник и уредник на Радио-Сарајеву). Али је званичан државни (и "државотворни") став био - ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о Старцу Вукашину било је исто што и ћутање о Јасеновцу , и још више : идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинској Српској историји! Не говорити о Јасеновцу, јер је Јасеновац био "природна, логична (малтене и праведна) освета за српски терор у монархо-фашистичкој Југославији": тај став је био владајући, јер су политичку, идеолошку снагу у томе ставу - као схватању историје! - давали у п раво ср п ски комунис ти Комунизам је тражио баш од Срба ( од српских комуниста) такву "самокритику" и такву (сатанску) "историјску свест".

Транспорт за Јасеновац

Данас ми је, на Литургији (21. маја 2000. године), у храму Светог Саве на Врачару оживело сећање на транспорт и долазак у логор Јасеновац. Дана 6. маја 1942. усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима "усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич", у Јасеновац! На трамвајској (уједно и жељезничкој) прузи поред Миљацке, на обали од Баш-чаршије и "Градске вијећнице" (послератне Библиотеке и Архиве), па све до Електроцентрале, била је постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Трамвајска пруга је била исте ширине као и жељезница, ускотрачна, па је тако воз из Брода (Босанског) могао ући у град, обићи га кругом до Башчаршије и онда се, поред Миљацке, Обалом, вратити у жељезничку станицу, па за Мостар или натраг, за Брод!). Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: заиста на уранак, али не Ђурђевдански! (Тада је и настала сарајевска тужна п есма ' Ђурђевдан је ' коју ће Горан Бреговић дивно обрадити: и хвала му!).
Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А силазиле су, да буду укрцане, колоне затвореника: из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале; из Градског затвора (иза Градске Вијећнице, код Башчаршије), из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (Судског, аустроугарског); из Касарне Војводе Степе (и у НДХ смо тако називали касарну испод Бистрика, на Тргу 6. новембра , названом тако по дану уласка Српске војске у Сарајево, године 1918.). А кад воз крене, зауставиће се после неких пет стотина метара, да, тамо напред, у онај део композиције, прими и затворенике из Касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Та касарна је 1941. била Сабиралиште за Јевреје, за њихове породице, одакле су их транспортовали Немци (!) на губилишта. Покушавали смо ми преживели логораши, да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом, али је предлог, дат бојажљиво, био од стране команде "ослободилачке" армије грубо одбијен. То је после 1945. била Пешадијска школа и Касарна "Маршала Тита"!).

Тако се у тој композицији теретних вагона, 6. маја 1942 ., нашло око три хиљаде затвореника: младих људи, "војно способних", сада за Јасеновац. Међу њима је - а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата - било и људи домаћина, који су били затворени заједно са својим синовима: Мандрапе, Кошарци, Мостарице, Ковачевићи, Ћоровићи, Коњевићи, Стојановићи, Суботићи, Рубинићи, све из сарајевске Пируше (српског кварта), па Јовановићи, Илићи, Богдановићи са Ковача, на прилазу Јајце-касарни . Али је било и муслимана , зашворених само за т о ш т о су се заузимали за Србе или се изјаснили као Срби : млади мостарски правници (завршили студије права у Београду), као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић (све у Беледији, у ћелији бр. 4, где сам био и ја, у Градском затвору). Мостарски муслимани нарочито зато што су били против Споразума (Цветковић-Мачек) којим је Мостар 1939. г. прикључен Бановини Хрватској. То "србовање'' ће их коштати главе.

На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле, ћирилицом и латиницом, старе ознаке "ЈЏ" и натпис "седам коња или четрдесет војника ", колико, за нужду, може да стане највише у један вагон . Нас су укрцали по две стотине у један вагон! А ваздуха само кроз четири решеткаста мала отвора, у сваком углу вагона по један, високо под кровом. Додуше, ти вагони су били, као "четврта класа" воза, предвиђени и за путнике-сељаке који су ишли "на пазар“ , т е смо често и ми, ђаци на излетима, као и сељаци, седели пре рата путујући "на излет"; али су тада "шибер-врата" на средини била отворена широм, на обема странама. Није било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас је по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певајући и "тамбурајући ногама", док је воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шљиву, поред пруге! Па и сада смо, набијени у вагон, мислећи да се само растајемо од завичаја и путујемо "за Немачку" као заробљеници, поред још отворених врата запевали:

С оне стране Јајца, гајтан трава расте
По њој пасу овце, чувало их момче.
Младо момче плаче, још тужније пјева
Свака туђа земља, туга је голема!

Ђурђев-дан је! Запјевало се, да охрабримо и ободримо неке који су били згромљени, паралисани од страха и неизвесности. Али тада усташе, нагло и с треском, затворише шибер-врата вагона и, јасно чујемо, ставише ланце и полугу, те закатанчише. "Е, сад пјевајте колико вам је воља!" Нађосмо се збијени, без ваздуха у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави, обављале су се стојећи, јер смо били тако збијени, да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча и седне. Дечаци су најпре плакали, а онда у несвест: не може се рећи да су "падали" јер су и онесвешћени остајали стојећи, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода: стигли смо у Брод тек увече, 7. маја. Ту је била прелазна станица: вагони широког (нормалног) колосека су били притерани напоредо уз оне уског, те је требало прећи из вагона ускотрачне железнице у нешто веће вагоне нормалног колосека.

Отварају се, чујемо, врата у вагонима наше, сарајевске композиције, и чујемо вику: "Испадај, брзо!" И ударце. Отворише, најзад врата и на нашем вагону, и ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац: излазимо (искачемо ) а иза нас и поред нас падају људска тела, беживотна падају као кладе ! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали збијени између нас ! А онда су у вагоне за Јасеновац сабијали људе из по два сарајевска ускотрачна у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и у вагонима од Сарајева до Брода. Зато смо станицу Јасеновац, да се отворе врата на средини вагона, чекали као крај мука и спас!

Међутим, кад у Јасеновцу отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. На Марков-дан! Питају :"Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан ' Јави се, плачним гласом, једва жив, један дечак од својих шеснаестак година. Усташа наређује (док још није наређено излажење у строј): "Пустите га на врата!". А онда наређује оштро дечаку - "зини!", па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да то хвата устима: - "Ово ће вам бити четничка гибира!" (храна, следовање). Тако све док није наређен излаз ("испадај"!) и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (у огромном систему логора названих скупним именом "Јасеновац"). Трком, под ударцима кундака. Па ко остане на ногама биће жив, до логора. Ко падне, дотуку га. Кундацима или метком. (Слушали смо пуцње).

А пред пријемним логором изненађење: дешавало се ретко којем транспорту, али нама се десило! Чекају Немци. Организација "Тот". Радна служба Рајха. Чекају "Тотовци" "свеж транспорт", јер су раније допремљени логораши већ исцрпљени и самртници: у Јасеновцу се углавном умире од исцрпљенос т и, глади, жеђи, болести; кад људи уђу у логор, не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом (тј. на киши и мразу), на мочварној земљи, на неколико квадратних километара мочварног терена поред Саве; "лепо" чујеш како вода "вришти" под ногама испод траве. Заточеници ("логораши") раде, док могу, само "гробарске послове". Додуше, ту у близини су и бараке . Али у њима су само занатлије - свеједно да ли Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Они живе у баракама, у којима су радионице, редовно добијају храну, јеп су њихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану . Међу занатлијама и стручњацима је и доктор Зец , па чак и неки сарајввеки Јевреји. "Занатлије". То је значајан моменат чувеног "Пробоја", 22. априла 1945. г. , о којем се, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас чак ни на РТВ Београд, не открива пуна и права истина кад званични "историчари" говоре о Јасеновцу (и "о ослобођењу-пробоју") . Пробој из Јасеновца су извршили зана т лије, јер су само они имали снаге да то покушају. Схватили су да им је та могућност једини спас, јер су преко свога (тајно монтираног и скривеног) радија сазнали за наредбу да буду поубијани, као једини п реживели сведоци Јасеновца! (А делове за радио су набавили кад су, под стражом, ишли у Загреб по материјал потребан њиховом послу и занату!) Они су били спремни и да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу! А наше "комисије" су ваљда чекале, до дана данашњег, да ти сведоци поумиру!

Тако је од нас око три хиљаде - колико је кренуло из Сарајева (по броју вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде : сваки трећи је успут страдао - као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци "Тотовци" нас постројавају, на великом "зборишту" испред улаза у главни, пријемни логор. Строј дуг око двеста метара, у неколико редова. Стојимо у крутом ставу "мирно" ("позор" на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа , иду задригли "Тотовци" и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклецне или падне, не сме ни да се диже. Ко остане на ногама, "трком" на другу страну; међу одабране, снажне, за тешке радове у Немачкој (а биће то у Норвешкој, северно од Поларног круга!). А они који су поклекнули и седе, иду у логор, осуђени на лагано, али сигурно умирање, ако баш тих дана не буде наступ на којем усташе убијају маљем или ножем.

Растанак у Јасеновцу

Ми који смо издржали "Тотовску" пробу и преглед, нас две-три стотине, издвојени смо у посебан угао логора, под управом Тотовца-Немца, који с времена на време долазе да траже радну снагу за Немачку. У томе посебном делу логора су и бараке. Тако смо и смештени у бараке. Одвојени смо жицом од осталог логорског простора (као од Славије до Калемегдана, па и Дунава). А између нашег, издвојеног ("Тотовског") логора и оног главног, самртничког, мученичког (који је ограђен посебном и дуплом бодљикавом жицом) брисани је простор; тридесет метара размака од њихове до наше жице. По томе простору шетају или претрчавају, као да нешто "вежбају", усташе. Ваљда надзиру да се неко не би из оног логора извукао да пређе у наш, издвојени, "Тотовски" логор . А ми добијамо храну од Немаца. Три пута дневно по порцију куване, војничке хране! Једемо из порција, а наша мученичка и осуђена браћа стала уз њихову жицу и гледају нас! Гледају како једемо? Шта ли? Гледају они гладни који су стигли у транспорту с нама. Међу њима, ваљда, и понеки рођак, брат, отац, стриц, шта ли? Довикују (Немци то допуштају, а усташе се зато не противе), распитују се, мученици, за познате или рођаке из наше групе, нешто поручују: "ако икад видиш моје". Машу, поздрављају, крсте се. Знају или осећају да смо се растали заувек. А знамо и ми! А кад добијемо порцију окрећемо леђа или се кријемо у бараци, да нас не виде са порцијом. Или да ми њих не гледамо? Шта да им кажемо једући? Ми овде чекамо спас: пут за Немачку. Па ћемо тачно 17. маја 1942. (била је недеља!) кренути из Јасеновца: путничким возом; у купеима; до Земуна, до "Сајмишта" на Сави; а одатле, почетком јуна, бродом, Дунавом, за Аустрију и Немачку.

То је био наш растанак у Јасеновцу. Знамо да су тамо остали Добро и Чедо Мандрапа. Не знам где им је, да ли с њима, страдао и отац. Не знам ни којим ће следећим транспортом, из Сарајева, стићи у Јасеновац Вукашин Мандрапа из Клепаца и Сарајева. Не знам ни да ли је затекао живе Чеду и Добру.

Логорашки поглед на српску историју

Тада смо први пут али заувек (!) схватили: неважна је, нашем непријатељу неважна наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми ! А за "њега " цву смо ми "логораши", логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999 . ), показати и наши ратни савезници : да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не "устанци" и "победнички ратови"). Зато о историји Срба треба - поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда - треба саслушати и проучити искуство логорашко , да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице!

То ћемо, управо логорашким доживљајем рата, схватити и кад се будемо враћали из Немачке, из логора и заробљеништва (ко се вратио!), године 1945, у земљу тобоже "ослобођену". А вратили смо се заправо у логор : додуше, мирнодобски, али логор! То су нам досудили Савезници, кад је Црвена Армија, њиховом одлуком и договором, предала тито-комунизму 20. октобра 1944: Србију са Београдом! Већ тада је Србија постала логор, у којем је тито-комунизам учинио цве да нам убије душу! да не гледамо своју историју, као што - једући храну из порција у Јасеновцу - нисмо гледали или могли да издржимо поглед на браћу која су осталу с ону страну друге жице, у Јасеновцу!

А тамо је остао Вукашин и Христос с њим, у Јасеновцу! Икона и охрабрење кад смо на дну наше историје, обележене логором и логорашким искуством. Свети Старац Вукашин из Клепаца, логорашка свест српске историје , наша жива вера, наш Тумач и Заступник пред Христом. С њим никад не можемо заборавити да је "свијет овај тиран (чак) и тиранину, а камоли души благородној !", те да нас са овога дна не може подићи никакво политичко решење ако нас не подигне смиреносш еепе Светог Вукашина Јасеновачког.

Свети Вукашине Јасеновачки Мучениче, моли Бога за нас!

Свети мученици сурдулички

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог пуноће Епархије врањске на челу са Његовим Преосвештенством Епископом врањским г. Пахомијем, у диптих Светих уврстио Свете сурдуличке мученике (више хиљада страдалих, по званичним подацима неколико комисија и то: 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године) из окупиране Србије међу којима су били и Митрополит скопски Викентије (Крџић), епископ призренски Никифор (Перић) и игуман манастира Свети Прохор Пчињски Владимир Протић са целокупним братством пострадале у Првом Светском рату у периоду од 1915-1918. године, од бугарског окупатора.

За дан празновања Мученика сурдуличких, Свети Архијерејски Сабор је одредио 29. мај, дан када су њихове свете мошти похрањене у спомен-костурницу 2010. године. Мошти мученика биле су похрањене у спомен-костурници у Сурдулици која је подигнута 1924. године. Желећи да уништи сваки траг о злочинима из Првог светског рата, бугарски окупатори су 1943. године срушили до темеља спомен-костурницу, а мошти су закопали на више локација у Сурдулици. Једна локација била је на сурдуличком Старом гробљу. У пролеће 2009. године промислом Божјим, а приликом изградње породичне гробнице, чудесно су се пројавиле мошти мученика. То је био знак да Господ жели да његови Свети коначно нађу свој мир, па су на иницијативу, залагање и труд Црквене општине Сурдулица и Епархије врањске 29. маја 2010. године свечано пренете, враћене и похрањене у спомен-костурницу, која је обновљена 2009. године.

О страдању на Југу Србије у време Бугарске окупације

Приликом повлачења српске војске и дела становништва ка југу Старе Србије и према Албанији, током окупације од стране бугарске окупационе власти дошло је до стравичних злочина у том делу наше земље, а нарочито у Сурдулици и њеној околини. Бугарски окупатор је злочине вршио над виђенијим Србима из свих делова Србије, посебно над Србима из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Међу жртвама злочина велики је број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а има и високих црквених великодостојника, као што су Митрополит скопски Викентије Крџић, Епископ призренски Никифор Перић, игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир Протић са целокупним братством.

Сурдулица је последње место, пре бугарске границе, где су виђенији Срби спремани да буду интернирани и ангажовани на тежак и присилан рад у Бугарској. Али, по тајним списковима из места из којих су слати заробљеници, многи нису прешли бугарску границу, већ су свој живот скончали у околини Сурдулице. Број убијених је од шест до осам хиљада, зато што Бугарска никада није хтела да отвори своје државне архиве у којима су прецизно дати спискови и број страдалих. Места на којима су после рата пронађени остаци побијених Срба су следећа: Дубока долина на улазу у Сурдулицу из правца Владичиног Хана, Влашки дол на путу за село Алакинце, Калифер код данашњег Санаторијума према селу Ћурковица, Попов мост, Занкова ливада, Радичева њива, Тршина ливада и многа друга места.

По завршетку рата 1918. године савезничке комисије су посетиле Сурдулицу и издале документа о бугарским злочинима на француском језику у Паризу 1919. године. У тим документима - 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године - детаљно се доказују свирепа убиства и број убијених Срба од стране бугарске окупационе војске.

Један од чланова савезничке комисије новинар Вилијам Драјтон даје посебан извештај, а доктор Арчибалд Рајс, из онога што је могао да види у октобру 1918. године, даје процену од око две до три хиљаде убијених. Он наводи локације, начин убијања као и имена непосредних извршилаца. После рата идентификовано је око стотину жртава које су у десетинама сандука похрањене у спомен-костурници изграђеној у склопу школе која је у то време саграђена са циљем образовања ратне сирочади. Капела је саграђена на северној страни школе јер се на северној страни испод узвишења на коме је школа налазио сабирни логор за страдалнике интерниране у Бугарску у периоду од 1915. до 1918. године. После изградње и освећења школе са костурницом, којем су присуствовали краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, Патријарх српски Димитрије, многобројни епископи и министри, сваког 28. јуна помен жртвама је обележаван светом Литургијом и парастосом.

То је трајало до Другог светског рата када је Сурдулица поново потпала под бугарску власт. У априлу 1941. године Костурница је потпуно демолирана и оскрнављена, а у јесен 1943. године сравњана са земљом. Кости побијених Срба су тајно сахрањене на старом сурдуличком гробљу, близу шуме, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата ненародна комунистичка власт је затирала све о српству и Србији, па тако није било популарно покретати питање о обнови спомен-костурнице. Тек крајем осамдесетих година двадесетог века, СУБНОР и локално општинско руководство покренули су то питање, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом.

На иницијативу председника удружења Стара Сурдулица проф. Томислава Радјичића са Грађевинског факултета Универзитета у Нишу крајем 2003. године почела је обнова, да би 2006. године капела коначно била завршена. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породица Лакићевић и Хасал, предака мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру у Митрополији црногорско-приморској), на сурдуличком Старом гробљу пројавиле су се кости сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у осамнаест сандука направљених по пројекту Завода за заштиту споменика културе из Ниша, а 29. маја 2010. године свечано су пренесене у крипту обновљене спомен-костурнице. Присутан народ је свој дуг према недужним Србима одужио са надом да су мученици коначно, после скоро једног века, нашли свој мир.

Велико освећење храма Преображења Господњег у манастиру Липовац

Након детаљне рестаурације, храм Преображења Господњег у манастиру у Липовцу јуче је освештан уз присуство бројних верника. Свету литургију и чин освећења служио је Његово Високопресовештенство Митрополит нишки Арсеније.

Светиња, која према историјским подацима потиче из XIV века, детаљно је реконструисана и, како наводе из Епархије нишке, „засијала је новим сјајем достојним древне светињеˮ.

Митрополиту су саслуживали архимандирт Јаков Лазић, клирик Епархије жичке, протојереј Братислав Вукићевић, архијерејски намесник алексиначки, јеромонах Евстатије Бабић, духовник манастира Липовац, јереј Иван Миленовић, парох четврти алексиначки, протођакон Никола Ераковић и ђакон Стефан Пекић.

Након литургије и освећења, митрополит Арсеније уручио је пригодна одликовања истакнутим добротворима манастира.

Манастир посвећен Преображењу Господњем задужбина је Светог деспота Стефана Лазаревића. Изнад данашњег манастира, на стени Лесковик, налазио се утврђени средњевековни Липовачки град. Овај град се помиње као тврђава српске деспотовине, а заузео га је 1413. године Бајазитов син Муса.

Историјски извори и археолошка истраживања показују да је простор био насељен још у средњем веку, а да је храм подигнут крајем XIV века, највероватније као придворна црква локалног властелина који је управљао из утврђеног града. Према појединим истраживањима, црква је подигнута на остацима старије некрополе из X века.

Манастир је током векова више пута разаран и обнављан, укључујући страдања у XV веку, као и обнове у XIX и XX веку, када су подизани конаци, звонара и вршена унутрашња осликавања.

Након Другог светског рата, скоро сва имовина манастира је национализована, а монашки живот угашен. Обновљен је 1974. године, благословом епископа нишког, када у манастир долази отац Дионисија Пантелић. У савремено доба манастир је поново оживео монашки живот и наставио обнову комплекса.

Од 1982. године манастир је под заштитом државе као Споменик културе од великог значаја

Свети Ахил, епископ лариски

Преподобни Ахилије би рођен у Кападокији од благочестивих родитеља. Родитељи га научише побожности. И упоредо са спољашњом, световном философијом, он изучи и унутрашњу, духовну философију. Он украси себе свима врлинама, и животом по Богу. Зато би постављен за епископа Ларисе. Као епископ учествовао на Првом Васељенском Сабору 325. године, на коме је посрамио јеретике и како својом ученошћу тако и светошћу изазвао велико дивљење. Узевши један камен, свети Ахилије викне аријевцима: "Ако је Христос створење Божје, како ви кажете, реците, нека из овог камена потече јелеј?" Јеретици су ћутали и чудили се таквом позиву светог Ахилија. Тада светац опет рече: "А ако је Син Божји раван Оцу, као што ми верујемо, нека потекне јелај из овог камена". И јелај заиста потекне на удивљење свију.

Вративши се после Сабора у Ларису, божанствени Ахилије поруши многе идолске храмове, и подиже из основа многе цркве и украси их благољепијем. Он и демоне изгоњаше из људи, и чињаше велико мноштво других чудеса. После тога свети Ахилије се мирно упокоји у Лариси 330. године. Самуил цар македонски (976-1014. год.), када освоји Тесалију, пренесе мошти светог Ахилија у Преспу, на острво у Преспанском језеру, које се прозва, а и данас зове, Ахил, или Аил. Код нас је овоме светитељу краљ Драгутин посветио дивни храм у Ариљу.

Свети Ахилије, црква у Ариљу

Преподобни Пахомије Велики

Родом Мисирац, и у младости незнабожац. Као војник учествовао у борби цара Константина против Максенција. Потом дознавши од хришћана за једнога Бога, и видевши њихов благочестив живот, Пахомије се крсти и оде у Тиваидску пустињу, знаменитом подвижнику Паламону, код кога се десет година учио животу подвижничком.

Тада му се јави ангел у оделу схимника на месту званом Тавенисиот, и даде му дашчицу, на којој беше написан устав општежителног манастира, наредивши му да такав манастир устроји на том месту, проричући му да ће се у том манастиру стећи многи иноци ради спасења душа. Послушав ангела Божјега, Пахомије поче стројити многе ћелије, иако на том месту не беше никога осим њега и брата његовог Јована. Када га укори брат за то што строји непотребне зграде, Пахомије му просто рече, да он следује заповести Божјој без обзира кад ће и ко ће ту доћи да станује.

Но ускоро се слегоше на то место многи људи, покренути Духом Божјим, и почеше се подвизавати по уставу Пахомијевом, добијеном од ангела. А када се број инока увелича, то Пахомије постепено основа још шест манастира. Број његових ученика износио је до седам хиљада. Свети Антоније се сматра оснивачем отшелничког живота, а свети Пахомије манастирског општежића. Смирење, трудољубље и уздржање овог светог оца би и оста редак пример за подражавање огромног броја монаха.

Безбројна чудеса сотвори свети Пахомије, но и безбројна искушења претрпе од демона и људи. И послужи људима као отац или брат рођени. И побуди многе да пођу путем спасења. И управи многе на пут истине. Би и оста велико светило Цркве и велики сведок истине и правде Христове. Упокојио се мирно 348. године у седамдесет четвртој години свога земнога живота. Многе од његових ученика црква је уврстила у ред светитеља, као што су: Теодор, Јов, Пафнутије, Пекузије, Атинодор, Епоних, Сур, Псој, Дионисије, Псентаисије и други.

На основу уредбе о богословским школама и условима уписа у Богословије Српске Православне Цркве, Православна Епархија нишка објављује

Конкурс

За упис у I разред Богословија СПЦ за школску 2026/27. годину, који садржи следеће услове:

да кандидат није старији од 18 година;да није ожењен;да је душевно и телесно здрав;да кандидат има развијен слух и глас за појање;да кандидат има основно знање катихизиса и познавање Господњих и Богородичиних празника, као и знање из сфера опште културе;да је завршио основну школу, најмање са врло добрим успехом и примерним владањем;Молбе за пријем подносе се надлежном Епископу, преко надлежног парохијског свештеника.

Уз молбу прилажу се следећа документа:

а) оригинал извод из матичне књиге крштених, издат од надлежног пароха;

б) сведочанство о завршеној школи, заједно са ђачком књижицом и оценама;

в) лекарско уверење да је кандидат душевно и телесно здрав;

г) уверење надлежног парохијског свештеника о владању и подобности за свештенички чин и да није ожењен;

д) писмена сагласност родитеља/старатеља да кандидат може учити богословију;

ђ) писмену обавезу своју и својих родитеља/старатеља, потврђену од надлежног пароха, да ће уредно уплаћивати управи Богословије одређени допринос за своје издржавање у интернату школе.

Датум одржавања пријемног испита за Епархију нишку ће бити накнадно објавлен. За датуме пријемних испита других Епархија СПЦ кандидати треба да се интересују код својих парохијских свештеника.

Свети Никодим, Архиепископ српски

Српска Православна Црква 25. маја по новом, (12. маја по јулијанском календару) молитвено прославља Светог Никодима, Архиепископа српског.

Тропар, глас 4.

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Никодиме, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Кондак, глас 4.

Уздигавши се на висину врлина, њима си се Богу приближио: Моли се за нас, преосвећени, који те са љубављу славимо, као пастира и учитеља.

Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа "всеја сербскија и поморскија земљи" 1317 године. Он је крунисао краља Милутина 1321 године. Превео је Јерусалимски Типик на српски.

У предговору ове књиге он каже: "Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо". Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се да га утврди у српској земљи. Неуморно се трудио на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325 године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи, где почивају и мошти многих других светих архиепископа и патријараха српских.

Свети Никодим, Архиепископ српски (1317-1324)

Приликом избора новог српског архиепископа, након смрти архиепископа Саве, изборни сабор се у току 1317. године састајао неколико пута, јер није могао да се сложи у питању личности. Кандидован је Данило, за кога сабор није хтео ни да чује. Избор је пао на хиландарског игумана Никодима, некадашњег Даниловог ученика. Игуман Никодим изабран је, вероватно, на Спасовдан 12. маја 1217. године за архиепископа српског.

Када се Данило повукао са игуманског положаја у манастиру Хиландару и отишао у Карејску испосницу Светог Саве, за новог игумана изабран је Никодим. Као хиландарски игуман, Никодим је био у Цариграду у једној дипломатској мисији, а у вези саједном расправом која је настала између краља Стефана Уроша и брата му краља Стефана, а по налогу оба брата и сабора Српске земље.

Налазећи се у дипломатској мисији у Цариграду 1313. године Никодим је присуствовао богослужењу које су по типику преподобног Саве Освећеног вршили јерусалимски и антиохијски патријарх. Богослужење је на њега оставило изванредан утисак, тим пре што су га интересовала литургијска питања.
Чим је постао архиепископ, Никодим је послао у Цариград да му се донесе јерусалимски типик који се налазио у манастира Светог Јована Крститеља. Превођењу Типика архиепископ Никодим је приступио као добар познавалац грчког језика. Његови књижевни радови показују да је имао велики литерарни таленат, изграђен и префињен стил и да је одлично познавао грчки језик, тако да је приликом превођења могао залазити и у финесе.

За проучавање богослужења Српске Цркве никодимов Типик је најважнији, јер је први пуни типик са календаром у Српској цркви. Богослужење Српске цркве је, захваљујући архиепископу Никодиму, већ у ХIV веку достигло свој пуни развитак. У другим словенским православним црквама јерусалимски Типик постао је много касније главни регулатор богослужења. Утицај Српске православне цркве на литургичку делатност других словенских православних цркава одавно је истакнут у литургичким круговима тих земаља, а главна улога у томе припада архиепископу Никодиму. Оригинал Никодимовог Типика је неповратно изгубљен, јер је изгорео у Народној библиотеци 6. априла 1941. године приликом бомбардовања.

По заповести архиепископа Никодима, црноризац Дамјан је 1324. године преписао Шишатовачки апостол. У два наврата у својим повељама, од 1. септембра 1321. и 31. августа 1322. године, архиепископ Никодим је наредио да убудуће сваки архиепископ помаже испосницу Светог Саве у Кареји. У току свога архиепископског рада Никодим је 6. јануара 1321. године крунисао Стефана Дечанског за краља. Подигао је две нове цркве: Светог саве у Лизици и Светог великомученика Димитрија у Пећи.

Управљао је Српском Црквом осам година а умро је вероватно доста млад. По свему што знамо о архиепископу Никодиму он је био необична појава на почетку ХIV века у нашој држави, цркви и друштву. Он је био агилан, пун воље за добар и користан рад, био је добар организатор и добар политичар, вредан књижевник, човек који је поштовао и чувао традицију, али спреман и да уведе новину која ће бити од користи.

Свети Герман Цариградски

Тропар, глас 4.

Боже отаца наших, чини увек са нама по Твојој кротости, не напуштај нас Твојом милошћу, но њиховим молитвама у миру уреди живот наш.

Кондак, глас 4.

Похвалимо верни по дугу двојицу величанствених првосвештеника, Светог Германа и божанског Епифанија: Они су попалили безбожничке злоречивости, изложивши премудре догмате свима који свагда православно поју велику тајну побожности.

Свети Герман родио се у Цариграду. Отац његов патриције Јустин био је први сенатор царски, човек врло чувен и уважен. Њега из зависти уби цар Константин Погонат, када ступи на престо. Пошто уби овог знаменитог сенатора, Константин нареди те ушкопише његовог сина, блаженог Германа, који тада беше дечак, и причислише га црквеном клиру. Ово учини Константин да се Герман не би, кад постане пунолетан, као чиновник и сенатор осветио Погонатовом дому за убиство свог оца. У овом духовном звању блажени Герман живљаше као анђео Божји: далек од сваког пристрашћа земаљског и сујете светске, он свим умом својим беше устремљен к Богу, и уста му увек беху пуна хвале Господње, и усрдно дан и ноћ изучаваше Божанствене књиге. Отуда је и дубину премудрости упознао и животворну воду богонадахнутих учења поцрпао, којима је касније, као пастир и учитељ, напајао Цркву Христову.

Када стиже у зреле године свети Герман, сијајући као светилник својим врлинским животом и ученошћу, би најпре посвећен за епископа града Кизика. Ту је он водио борбу са монотелитском јереси, заједно са свјатјејшим патријархом Киром, са којим и прогонство претрпе од неправоверног цара Филипа. Но пошто неправедни гонитељ убрзо са хуком погибе, а свјатјејши се патријарх Кир престави у прогонству; и пошто псевдопатријарх Јован јеретик би збачен, онда за царовања Анастасија II на велику радост народа би на цариградски патријаршки престо узведен свети Герман, као муж достојан и пун благодати Божје, која се показиваше у његовој прозорљивости, јер он предвиђаше будуће ствари и догађаје и пророчки их претсказиваше. Тако, када је он први пут улазио у саборну цркву, свету Софију, и народ се тискао жељан да види новоизабраног патријарха, нека трудна жена Ана, приближивши се к њему, повика: Благослови, оче, плод у утроби мојој! - Патријарх погледа у њу и, провидевши унутрашњим очима оно што ће се збити, рече: Нека Господ благослови плод твој молитвама светог Првомученика.

Овим речима свети Герман прорече, да ће она родити мушко дете и да ће оно имати име светог првомученика Стефана. Поред тога, ово пророштво би потврђено чудом. Јер када свети патријарх говораше ово пророштво, из његових уста заједно са речима излажаше пламен огњени. То виде сама жена, и касније свима то казиваше са заклетвом. По томе се пламену она чврсто увери да је светитељево пророштво истинито. И стварно, Ана роди мушко дете, коме би дато име Стефан, према пророштву свјатјејшег патријарха Германа. Овај Стефан када одрасте, прими иночки чин и инокова свештено на Авксентијевој гори према Цариграду, а касније постаде исповедник Христов и мученик, јер пострада за свете иконе од злочестивог цара Константина Копронима. За овог пак Копронима, сина цара Лава Исавријанца, свети Герман је прорекао да ће бити опаки гонитељ и мучитељ православних хришћана. Јер када га је свети Герман као патријарх крстио, младенац Константин у време крштења оскврнави свету купељ и воду у њој својим изметом. Тада је свети Герман рекао за њега: Ово дете кад одрасте нанеће велико зло хришћанима и пролити много крви благоверних слугу Христових.

Овај Константин доцније би прозван Копроним, тојест ђубриви. И зби се пророчанство светог Германа о њему, јер он многе измучи и поби због поклоњења светим иконама, а међу њима и гореспоменутог светог Стефана.

Иконоборска јерес отпоче за царовања Лава Исавријанца, оца Копронимова. Сав огрезао у тој јереси, Лав Исавријанац се свим силама стараше да је што више рашири и учврсти у народу. Он разасла на све стране свога царства безбожно наређење: да се свуда из храмова свете иконе избацују, ногама газе и спаљују; јер он сматраше свете иконе за идоле, а оне који им се клањају за идолопоклонике. Свети патријарх Герман се јуначки успротиви цару: више пута му је слао благоразумне и угледне духовнике, а и сам му је одлазио и разговарао с њим, и саветовао му да се окане своје зле намере. Али, све је било без успеха. Једном патријарх рече цару: Чуо сам пророчанство једног светог човека, да ће настати гоњење светих икона од зловерних, али нека то не буде за време твога царовања. - А када, и за време чијег царовања имало би то настати? упита цар пажљиво. Свети Герман одговори: Биће неки цар коме ће име бити Конон; он ће подићи гоњење на свете иконе. Лав Исавријанац на то рече: Мени је име Конон. То ми је име дато на крштењу, а Лавом сам назван касније. Значи, то се пророчанство има потпуно испунити за време мога царовања.

Не, господару, - узврати на то цару свети Герман, - нека тога не буде! нека се такво зло не чини за време твоје владавине! Јер онај који жели да спроведе то зло - антихрист је, непријатељ Божјег оваплоћења. Сети се, царе, заклетве коју си положио ступајући на престо: да ћеш свету веру држати беспрекорно, ништа не одузимајући од предања светих Апостола и богонадахнутих Отаца, нити ишта ново, супротно светој вери, уносећи.

Слушајући такве речи свјатјејшега патријарха, цар је час осећао стид, час падао у јарост. И од тада се стаде паштити да пронађе неку кривицу патријарху, како би га удаљио са престола, не као исповедника истине, већ као завереника и побуњеника. Сарадника за своју злу намеру он нађе у лицу презвитера Анастасија, ученика Германовог. Овоме Анастасију, сличном Јуди по нарави, цар обећа патријаршиски престо после Германовог прогонства. Анастасије пак обећа цару да ће му помагати у гоњењу и уништавању светих икона. И непријатељеваше Анастасије против светог Германа, паштећи се да се и пре прогонства светог Германа докопа патријаршијског престола. А свети Герман провиђаше Духом злу намеру Анастасијеву, и предвиђаше све шта ће се догодити Анастасију, па му то и претсказа згодном приликом. Наиме: једном је патријарх Герман улазио у царску палату. Гордељиво ступајући за њим, Анастасије му нагази крај од хаљине његове. Осврнувши се, свети Герман рече Анастасију: Не жури, доћи ће време кад ћеш ти, окружен гомилом народа, уз клицање бити одведен у Дипин. - Али, ни Анастасије, ни други који то чуше, не обратише пажњу на ове речи светога Германа. Сетише их се тек касније, када се ове речи испунише. А како се испунише, рећи ће се доцније.

Свети Герман, као добар војник Исуса Христа, јуначки се и неустрашиво борио са јеретицима мачем речи Божје. Једном приликом он посла цару једног од најизврснијих службеника црквених са оваквом поруком: Не доликује теби, царе, да се безобзирно надимаш пред Богом, Саздатељем твојим, који ти је дао живот и царовање, и немаш права, како се то каже, да покрећеш оно што је непокретно; не доликује теби да прекорачујеш границе, које у древна времена поставише свети Оци. То свеколико служење демонима, и све идолопоклонство, бише уништени човечанским обличјем које Бог Логос узе од Пречисте и Пресвете Дјеве. Изображење бојама на дасци човечанског лика Христовог и Оне која Га је на неисказан начин родила, и изображења светих угодника Божјих, да молитвено поштујемо - нама је предано од Отаца и Учитеља, а предано нам је има већ седам стотина двадесет и пет година, откако се Господ наш јави на земљи у облику човека. Жена која се исцели од течења крви додирнувши хаљине Господње, у знак благодарности изради Спаситељеву слику, после вазнесења Његовог. Но и пре тога сам Господ изобрази на убрусу божански лик свој и одасла га у Едес Авгару. Свети еванђелист Лука изради икону Пречисте Дјеве Богородице. Због тога божанствени Сабори светих Отаца, држани у разна времена и на разним местима, заповедају да се свете иконе молитвено поштују а не уништавају. Знај дакле, царе, ако ти хоћеш да утврдиш безакони иконоборачки догмат, ја први никада нећу пристати на то. Ево, ја сам готов да крв своју пролијем за икону Христа мог, који своју крв проли да обнови пали лик (= палу икону) душе моје. Очигледно је да бешчешће, које се наноси икони Христовој (= лику Христовом), односи се и на Прволик, тојест на самога Христа, исто онако као што се молитвено поштовање, указано икони Христовој, односи на самога Христа. Зато нама, верним слугама Христовим, доликује да умремо за поштовање Господа нашег.

Другом пак приликом сам свети Герман овако говораше цару: Ако сам ја Јона, баците ме у море, јер без Васељенског Сабора ја немам права да прописујем ишта ново односно вере.

Када свети патријарх увиде да ни на који начин не може одвратити цара од јереси, он положи свој патријаршки омофор у божанственом олтару, на свети престо, остављајући свој чин. А цар, силно љут на светог Германа због његових смелих речи, посла, као за рат, наоружане војнике, који светитеља шамараше, тукоше, вукоше, и са бешчашћем из патријаршије истераше. Свети Герман онда се повуче у манастир на монашко безмолвије, на монашко молитвено тиховање, и тамо међу иноцима проведе остале дане свога живота, и мирно се упокоји у Господу, 740 године. Патријархом је био четрнаест година и пет месеци.

После изгнанства свјатјејшег патријарха Германа, цар доведе на његово место гореспоменутог Анастасија, који заједно са царем избациваше из цркава свете иконе и утврђиваше иконоборачку јерес. А пророчанство светог Германа о њему зби се на овај начин. После смрти злочестивог цара Лава Исавријанца на престо ступи његов син Константин Копроним. Константина збаци са престола зет Лавов Артавасд. У томе Артавасду поможе патријарх Анастасије, који и круниса за цара Артавасда и сина његовог Никифора. Након три године Копроним скупи велику војску и заузе Цариград; зету свом Артавасду и његовим синовима, а својим сестрићима, ископа очи, и многе велможе погуби. Односно патријарха пак Анастасија нареди те га нагог свукоше и пред целим народом на гореспоменутом месту Дипину тукоше, па онда на магарца посадише натрашке и по граду водише ругајући му се. Тако се испуни пророчанство светог Германа којим претсказа Анастасију да ће он, окружен гомилом народа, бити одведен у Дипин. Безбожни цар Копроним хтеде и да збаци Анастасија са патријаршиског престола, али, не нашавши другог који би у безбожности био раван Анастасију, он остави Анастасија на патријаршиском престолу, на коме Анастасије остаде двадесет и четири године као мрзост опустошења на месту светом. При крају живота Анастасије доби болест звану "кордаспос", од које његова богомрска уста, која су хулила на свете иконе и на свог учитеља светог Германа, постадоше погани пролаз кроз који му измет излажаше из утробе, и тако он на страшан начин изврже несрећну душу своју. А свети Герман обрете слатки живот са светим јерарсима у царству Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове, амин

Свети Епифаније, Епископ кипарски

Тропар, глас 4.

Боже отаца наших, чини увек са нама по Твојој кротости, не напуштај нас Твојом милошћу, но њиховим молитвама у миру уреди живот наш.

Кондак, глас 4.

Похвалимо верни по дугу двојицу величанствених првосвештеника, Светог Германа и божанског Епифанија: Они су попалили безбожничке злоречивости, изложивши премудре догмате свима који свагда православно поју велику тајну побожности.

Рођен као Јеврејин, но увидевши силу вере Христове, крстио се заједно са својом сестром Калитропијом. У двадесет шестој години својој замонашио се у манастиру Светог Илариона. Доцније оснује засебан манастир, где се прочуо по целој Палестини и по Мисиру због свог подвижништва, духовне мудрости, и чудотворства. Бежећи од славе људске, удаљи се у Мисир. На путу се сретне са великим Пафнутијем, који му прорече, да ће бити архијереј на острву Кипру. И заиста, после више година Провиђењем Божјим дође Епифаније на Кипар, где буде изненадно изабран за епископа. У шездесетој години постане епископом у граду Саламини, и као епископ управљао је црквом Божјом педесет пет година. Свега је живео на земљи сто петнаест година, и упокоји се од овога живота да вечно живи у царству Христовом. Пред смрт буде позван у Цариград од цара Аркадија и жене му Евдоксије на сабор епископа, који је требало по жељи царевој и царичиној да осуди Светог Јована Златоуста. Приспевши у Цариград, он оде у двор царев, где га цар и царица дуже задрже наговарајући га да се изјасни против Златоуста. Чују грађани, чује и Златоуст, као да се Епифаније сагласио с царем против Златоуста. Зато му Златоуст написа писмо: “Брате Епифаније, чух да си саветовао цара, да се ја прогнам; знај да и ти више нећеш видети престола твога”. На то му Епифаније отписа: “Страдалниче Јоване, одолевај увредама; знај да и ти нећеш стићи до места, у које те прогоне”. – И оба ова светитељска пророчанства збише се убрзо: не хотећи се сагласити нипошто с царем на прогонство Златоуста. Епифаније тајом седе у лађу и пође за Кипар, но на лађи умре; а Златоуста отера цар у прогонство у Јерменију; но светитељ овај успут умре. Упокоји се Свети Епифаније 403. године. Од многих дела Светог Епифанија најпознатије је Ковчежић, по грчки: Панарион, у којем је изложено и побијено осамдесет јереси.

О Типику Архиепископа Никодима

На Светој Гори, крајем 12. века, када је у њу дошао Свети Сава, богослужење се одвијало по обрасцу атонско – студитског синаксара, насталог у периоду од 10. до 12. века, на основу студитског синаксара солунске редакције. Свети је овај поредак, који је привремено увео у манастир Хиландар, ускоро заменио Хиландарским типиком, који је био превод и прерада Евергетидског типика, насталог на основу цариградске редакције студитског синаксара.

Пошто светитељ није превео синаксар Евергетидског типика, него само пролог, богослужење се савршавало по литургијским књигама које су у себи имале синаксарне рубрике Евергетидског типика, а које су преведене од носиоца хиландарске литургијске редакције 13. столећа на чијем челу је стајао Свети Сава. Ове књиге и тај богослужбени образац,  први српски архиепископ ће пренети у Србију и по њему ће се служити у српским парохијама и манастирима до увођења Јерусалимског типика који је настао трудом палестинских монаха на прерађивању цариградске редакције студитског синаксара. (Др Владимир Вукашиновић, Кратки преглед развоја литургијског живота Српске Архиепископије од XIII до XVII века, у: Свештена и духовна Трпеза ( огледи из српске литургијске теологије и праксе: XIII-XXI век, ПБФ, Београд, 2016, стр. 52-67.)

Заправо, на Светој Гори, већ је био у 10. веку уведен Јерусалимски типик, али онај који су спровели студијски монаси који су извели синтезу истог са константинопољским азматским типиком, познатој као прва саваитска или прва студијска редакција. Касније, у 14. веку, у време исихастичког покрета, биће уобличена друга исихастичка редакција Јерусалимског типика.
Свети Сава је на основу прве студијске редакције Јерусалимског типика написао Службу Светом Симеону. (Др Ненад Милошевић, Типик Светог Саве, Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати, књ. 17(2015) 27-35). Мишљења смо да Свети Сава није намеравао да уведе у Српску Цркву Јерусалимски типик друге исихастичке редакције, иако је делимично упознао зачетке таквог богослужења приликом свог другог хаџилука у Свету земљу 1230. године.

Свети Архиепископ Никодим, боравећи у Цариграду крајем 1311. и почетком 1312. године, као хиландарски игуман, присуствовао је богослужењу које су савршавали цариградски, антиохијски и јерусалимски патријарси, по обрасцу друге исихастичке редакције Јерусалимског типика и пожелео је да тај образац уведе и у Српску Архиепископију, сматрајући да ће тако наставити дело Светог Саве које он због маловремености живота није успео да заврши, о чему говори у свом предговору превода Јерусалимског типика. Због тога је послао у Цариград да му се из манастира Светог Јована Претече који је обновио Свети Краљ Милутин, донесе типик, који је он превео а потом је тај превод преписан 1319. године, управо на стогодишњицу добијања аутокефалности Српске Архиепископије. Архиепископ Никодим наводи тачан датум настанка превода – 6827 (1319) године, круг сунца 23, месеца 6, индикта 2. 

На почетку Типика, а после предговора, налази се  један особит Чин, који је у најновије време препознат као Чин панихиде агрипније сличне истом чину у Евергетидском типику. Ова аколутија, по свему судећи, потиче из богослужбеног светосавског предања које је претходило превођењу Јерусалимског типика друге исихастичке редакције од Архиепископа Никодима, и које треба данас посебно проучавати, јер нам је њега оставио Свети Сава и плод је његовог рада у вези са богослужењем Архиепископије Српске. (Владимир Антић, Карактеристике Српског богослужења и појања на почетку 14. века према Никодимовом типику, У: Свети Краљ Милутин и његово доба, историја, књижевност, уметност, тематски зборник међународног научног скупа „Краљ Милутин и доба Палеолога: историја, књижевност и културно наслеђе“, Скопље 24-26. октобар 2021, „Каленић“, Крагујевац, 2023.) 
Блаженопочивши протопрезвитер-ставрофор др Лазар Мирковић, (Пивнице 1885 – 1968, Сремски Карловци) бивши професор Литургике на Богословском факултету у Београду, који се посебно бавио изучавањем Никодимовог типика, утврдио је, да је овај Типик најближи типику који се налази у библиотеци Лавре Преподобног Атанасија Великог у Светој Гори, рукопис бр. 99. Иначе, оно што је од неизмерног значаја јесте то, да је Никодимовог типик данас доступан за изучавање јер га је горе поменути прота Лазар Мирковић, пре Другог светског рата фотографисао од прве до последње странице. Оригинал типика је изгорео приликом бомбардовања Народне библиотеке у Београду, 6. априла 1941 године. Професор Ђорђе Трифуновић, велики поштовалац и ученик почившег проте, приредио је у две књиге издање фототипије изгорелог рукописа Никодимовог типика и рашчитан текст, који је разрешио прота Лазар.

Типик Архиепископа Никодима је први превод Јерусалимског типика не само код нас Срба, већ у читавом словенском свету и предвиђен је за употребу како у парохијским тако и у манастирским заједницама.  Нажалост, са уласком новорускословенских богослужбених књига у наше богослужење и престанком употребе српскословенског језика у нашој Цркви, у другој половини 18. века, Типик Архиепископа Никодима престао је да се употребљава и по њему се од тада не савршава богослужење. Потребно је поновно враћање србуља у наше богослужење, па са њима и Никодимовог типика, што је и препознато код појединих наших савремених српских литургиолога. (Арсеније Главчић, докторанд, Типик архиепископа Никодима, Српска теологија данас, 2009, Православни богословски факултет, Београд, 2010, стр. 294 – 307).

Свети Архиепископ Никодим био је и јесте веома значајна личност међу наследницима трона Светога Саве. Био је смирен и смеран и због тога га је Господ и прославио, сачувавши његове свете мошти нетрулежним. Из свог кивота у Пећкој Патријаршији непрестано благосиља свој српски народ и заједно са Светим Савом и свима светима служи небеску Литургију и после седам стотина година од свог блаженог престављења, подстичући све нас да чувамо и ревносно проучавамо његово и наше светосавско српско  богослужбено предање.

Свечано освећење обновљеног манастирског храма у Липовцу

Повод и значај великог духовног догађаја

Преображењски манастир у Липовцу, један од најзначајнијих духовних центара и споменика културе од изузетног значаја у Републици Србији, улази у нову епоху своје вишевековне историје. Након темељних, дуготрајних и стручно вођених радова на заштити, санацији и уређењу, у потпуности је обновљен централни манастирски храм.

Како би се овом великом градитељском и духовном подухвату дао коначни печат, Свештена обитељ Преображењског манастира и Православна епархија нишка упутиле су званични позив верном народу на Свечани чин освећења обновљеног храма.

Овим литургијским сабрањем, које представља историјски дан за саму светињу и алексиначки крај, началствоваће Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит нишки господин Арсеније.

Свечани програм и сатница догађаја одвијају се према следећем редоследу:

Уторак, 26. мај у 07:30 часова: Свечани дочек предстојатеља Нишке епархије, Архиепископа и Митрополита Арсенија.

Након дочека: Чин великог освећења манастирског храма, а потом и Света архијерејска литургија.

По завршетку литургије: Свечана „Трпеза љубави” за све присутне госте, свештенство, монаштво и верни народ, која ће бити уприличена у новој манастирској трпезарији.

Сабрање се организује под библијским вођством и поруком исписаном на позивници: "Благословен који долази у име Господње!"

Историјско-архитектонски контекст обновљеног храма

Да би се разумела важност ове обнове, потребно је сагледати тачне и проверене историјске чињенице о самом објекту:

1. Првобитни настанак (XIV век)

Данашња црква подигнута је у периоду између 1370. и 1375. године. На основу детаљних археолошких ископавања утврђено је да храм није настао на „празном” месту, већ су његови темељи постављени преко раносредњовековне некрополе која потиче још из 10. века. Црква у почетку није грађена као манастирска, већ као приватна, придворна црква (капела) локалног српског властелина који је столовао у утврђеном Липовачким граду, чије се рушевине и данас налазе на узвишењу изнад манастира. Ктитор и његова породица сахрањени су у југозападном делу цркве, што доказују откривене ктиторске гробнице са богатим прилозима.

2. Долазак Синаита и успон манастира (1399. година)

Прекретница се дешава у време најезде Турака, када у Србију кнеза Лазара долазе монаси синаити. Међу њима је и Преподобни Герман Синаит. Он 1399. године поред постојеће властелинске цркве подиже припрату и оснива право општежитељно монашко братство. Обнову су материјално подржали синови кнеза Лазара – свети деспот Стефан Лазаревић и његов брат Вук, који су манастиру даровали земљиште и села. Овај ктиторски чин детално је забележен у прецизном натпису из 1399. године, који је уклесан на каменом надвратнику изнад улаза из припрате у наос.

3. Архитектонске одлике и живопис

Сама црква представља класичан и изузетно складан пример архитектуре српског средњег века. Грађена је у форми сажетог триконхоса (основа у облику тролиста) са осмостраном куполом која почива на луковима и пандантифима. Спољни зидови су зидани од локалног ломљеног камена и сиге, повезани кречним малтером.

Унутрашњост храма крије слојеве фрескосликарства:

Први слој је урађен одмах по обнови 1399. године, а аутор је био познати средњовековни живописац, монах Макрије.

Други слој фресака настао је у време обнове крајем 15. века, а фрагменти овог сликарства (фигуре пророка) и данас су видљиви у тамбуру куполе.

Унутрашњост је у периоду 1938–1939. године у потпуности пресликао руски академски сликар Иван Петрович Дикиј, који је урадио и већи део икона за тадашњи иконостас.

Мозаик изнад улазних врата, који приказује сцену Преображења Господњег, израдио је уметник Ђорђе Радуловић 1985. године.

4. Питање манастирске славе

Један од најчешћих извора забуне код овог манастира јесте његово име. Првобитна средњовековна црква била је посвећена Светом архиђакону Стефану (Првомученику). Због тога се у народу преко 600 година задржао назив „Манастир Светог Стефана”. Међутим, током каснијих обнова кроз векове, главна манастирска слава и посвета храма званично су промењени у Преображење Господње, што је и данас главни празник око кога се народ окупља.

Савремена обнова и значај за Епархију нишку

Након Другог светског рата, Липовац од мушког постаје женски манастир. Деценијама је овом светињом управљала чувена игуманија Меланија (Пантелић), која је својим трудом подигла манастир из сиромаштва, уредила порту и изградила велики конак. Данас се на челу манастирског сестринства налази игуманија Ирина.

Рестаураторски радови на самом објекту цркве, који су претходили овом великом чину освећења са огласне табле, изведени су уз строги надзор стручњака за заштиту споменика културе. Они су обухватали санацију влаге, уређење фасадних зидова, конструктивно учвршћивање куполе и комплетно уређење унутрашњег простора.

Освећење које предводи митрополит Арсеније представља круну тих вишегодишњих напора да се овом бисеру српске средњовековне баштине врати његов пуни сјај и обезбеди његово трајање за будуће генерације.

Појас Пресвете Богородице изложен на поклоњење верницима у храму Светог Саве до 29. маја

Појас Пресвете Богородице, који се вековима чува у манастиру Ватопед на Светој Гори и само изузетно напушта Атос, биће изложен у храму Светог Саве верном народу на поклоњење и благослов до 29. маја. Свако ко жели моћи ће да приђе и поклони се Богородичиној светињи, чијег смо благослова удостојени након 650 година.

Свето предање нас учи да  је Чудесни појас од камиље длаке сама изаткала Мати Божја и да се прекривала њиме док је у Њој обитавао још нерођени Господ Христос. Тако је на појас пренета благодат исцељења. Постоје стотине и стотине сведочанстава о  исцељењима или добијању порода оних који су са вером и молитвом приступили чудесно појасу.

Свети великомученик кнез Лазар Косовски је 1371. године поклонио овај Часни појас манастиру Ватопеду на Светој Гори Атонској, где се ова велика светиња чува од тада до данас. Из необичног поштовања и љубави светогорских монаха према Пресветој Богородици, још од давнина изнедрена је традиција да се поклоницима, на њихову молбу, дају комадићи траке која се освештава на самом појасу Пресвете Богомајке за благослов и духовно укрепљење. Овај обичај неће бити прекидан ни у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, где ће се вернима, који затраже, давати део платнене траке освештане на сâмом Часном појасу Богородичином.

Првог Васељенског сабора

Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. Спомен и похвала Светим оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Педесетницу – Духове, односно седму недељу по Васкрсу, која се зато и назива: Недеља Светих отаца. Њихов се спомен врши сада у мају зато што је Први васељенски сабор држан месеца маја.

Овај Свети сабор би одржан у граду Никеји, у области Витинији у Малој Азији, 325. године у време светог цара Константина Великог (305-337. године). Овај Сабор беше сазван да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење као да Господ Христос, Син Божји, није прави Бог, него да је у времену створен од Бога, те према томе није превечни Син Божји, раван по суштини и бићу Богу Оцу. Због оваквог Аријевог учења њега је најпре осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то два пута: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао, него је чак покренуо неке своје пријатеље и једномишљенике епископе да поведу борбу против Светог Александра и Православља које је он заступао. Чувши за тај спор, цар Константин упути у Александрију старог и искусног епископа Осију, из града Кордубе у Шпанији, али како ни тада није дошло до мира у Цркви свети цар сазове све епископе у град Никеју месеца маја 325. године.

На овом Сабору учествовало је око 318 Светих отаца, међу којима су били: Свети Осија, као председник Сабора, Свети Александар Александријски и његов ђакон Св. Атанасије Велики (који је касније постао епископ Александријски и највећи борац за Православље против Аријеве јереси), затим Свети Евстатије Антиохијски, Свети Јаков Низибијски, Свети Николај Мирликијски, Свети Спиридон Тримитунски, Свети Ахилије Лариски, Свети Пафнутије Тиваидски, Макарије Јерусалимски, Александар Солунски, Јевсевије Кесаријски, Јован Персијски, Аристак Јерменски и други многи са Истока.  А са Запада, осим Светог Осије, присуствовали су: Теофил Готски, Цецилијан Картагенски, представници Светог Силвестра Римског и други.

Сабор је осудио учење Аријево и Арија и његове присталице предао анатеми, пошто ни он ни они нису хтели да се покају. Они зато од цара буду прогнани у Илирик, тј. на Балкан .Тада Свети васељенски сабор богомудро изложи и изрази ону праву веру Цркве Христове о Њему као правом и вечном Сину Божјем и Богу, коју је Црква имала од самог почетка од Господа и Светих апостола. Кратко изложена та вера у Свету Тројицу, у Сина Божјег и Његово оваплоћење ради нашег спасења, назива се Симбол вере и главни посао овога Сабора био је утврђење тог Симбола вере једног и јединственог за све верне. Свети сабор је коначно утврдио васељенски Симбол вере, али пошто је на овом Сабору само укратко било речено о Духу Светом зато је на Другом васељенском сабору 381. године у Цариграду овај Симбол допуњен и дефинитивно запечаћен, тако да је постао и остао непроменљив кроз све векове као што је и правилна (православна) вера Цркве остала непромењена и непроменљива кроз све векове. (Касније су Латини, Римокатолици, у 11. веку, почели да мењају овај свети Симбол вере, због чега су тада и отпали од Православне цркве).

Осим тога, Први васељенски сабор утврдио је и тачно време празновања Христове Пасхе = Ускрса, заједничко за све хришћане и све помесне Цркве (но Латини су касније и то променули). Сабор је најзад прописао и 20 светих канона о управљању у Цркви Христовој и о начину хришћанског живљења и владања у њој.

Свети равноапостолни Кирило и Методије, учитељи и просветитељи словенски

Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост.

Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше.

Свети славни и свехвални равноапостолни учитељи словенски Кирило и Методије, дивни су укарас Цркве Христове и најпоштованији светитељи међу словенским народима јер оставише неизбрисив и благословени траг у писмености, али и дубокој верности Цркви Христовој и љубави коју сведочише.

Браћа Кирило (Константин) рођен у јулу 826. године, а упокојио се 14. фебруара 869. у Риму. Методије је рођен између 816. и 820, а упокојио се 6. априла 885. године, обојица су рођена као православни Грци у Солуну.

Рођени су од побожних и благочестивих родитеља Лава и Марије. Отац Лав био је византијски војни заповедник. Будући да су рођени у Солуну, своју младост су ту и провели, а важно је нагласити да је Солун у то време био окружен Словенима. Према историјским сведочанствима Методије бива постављен за управника једне архонтије у источној Македонији, док је његов брат Кирил одгојен на царском двору, након завршених философских и теолошких студија постављен за библиотекара Храма Свете Софије у Цариграду и учитеља философије на цариградској високој школи. Године 851. Кирил постаје члан византијског посланства арапском калифу у Самари.

Света браћа своју главну улогу одиграли су приликом послања од стране византијског цара и цариградског патријарха да проповедају међу Словенима. Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Моравске и Чешке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата православну веру. Њихова припрема за ово послушање огледала су у састављању словенског писма и превођењу богослужбених књига, како би народ могао да богослужи на свом језику. Тако Кирил најпре саставља прво словенско писмо глагољицу. Свети Кирил је написао словенско писмо, које данас називамо ћирилицом, а за западне Словене саставио је глагољицу. Тако од Светог Кирила потичу оба писма и ћирилица и глагољица. Ова Света браћа су преводила и богослужбене књиге на тадашњи говорни језик, као и Свето писмо. Можемо слободно рећи да су они поставили основе словенске писмености и културе, убрајајући ту све словенске народе: Русе, Бугаре, Србе, Хрвате, Словенце, Словаке, Чехе и Пољаке. Сви су они заједно као Словени примили православну веру од Светих Кирила и Методија.

У својој богоугодној мисији имали и доста искушења која су са вером превазилазили, а највеће искушење било је гоњење које су подносили са запада. Један од највећих разлога за њихово гоњење и противљење њиховом богоугодном делу била је позната тројезична теорија према којој постоје само три  језика на којима се могу савршавати света богослужења: јеврејски, грчки и латински. Када су Свети Кирило и Методије прогнани из Чешке и Моравске, ишли су у Рим ради благослова, код папе, који је тада, треба нагласити, био православне вере, јер Црква још увек није била подељена на Источну и Западну. У Риму се Свети Кирило упокојио, а Свети Методије је постављен за Епископа панонског.

Њихово богоугодно дело и мисија нису завршени њиховим упокојењем јер њихови верни ученици и наследници ревносно настваљају рад на пољу превођења и ширења речи Божје, али и завршавају ту богоугодну мисију. Њихови свети ученици називају се петочисленици: Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Неизмерни значај Свете браће Кирила и Методија, али и њихових ученика, огледа се у превођењу богослужбених књига, те их због тога химнографија са посебном пажњом велича и прославља називајући их вредним трудбеницима на пољу превођења. Тако се у једном од сједалних на јутрењу набрајају сва њихова дела, и говори се како су они заслужни што ми данас разумемо речи Еванђеља и богослужења, а пре свега речи Евхаристије. Химнографија њиховог празника назива их и равноапостолним јерарсима и просветитељима који словенском народу посејаше семе богопознања и побожности.

Преподобна Исидора Јуродива

Православна Црква 23. маја по новом, 10. маја по јулијанском календару молитвено прославља Преподобну Исидору Јуродиву.

У Тавениском женском манастиру, у Тиваиди, бејаше међу осталим сестрама и једна девица, по имену Исидора. Она Бога ради беше узела на себе подвиг јуродства и понашаше се као луда. Зато је све сестре толико презираху, да ни једна од њих није хтела ни да једе са њом. Све су је понижавале, вређале и грдиле, но она је све то ћутке и с благодарношћу подносила. Исидора је стално радила у кујни, а трудила се и у осталим послушањима манастирским, служећи свима сестрама, и без гнушања вршећи и најпрљавије послове у манастиру. Она је чистила манастир од ђубрета и сваке нечистоте, и била манастиру као сунђер који отире сваку нечистоту и прљавштину. Тако се она непрестано трудила, од јутра до мрака, не одмарајући се ни часа већ изможђујући тело своје у разноврсним пословима.

Понекад се Исидора прављаше луда, да би мудро сакрила пред сестрама своје врлине. На тај начин на њој се испуњаваше реч светог апостола: Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свету, нека буде луд да би био мудар (1 Кор. 3, 18).

У том манастиру бејаше четрдесет сестара. Све оне, по монашким правилима, ношаху на глави црна покривала, а Исидора покриваше главу своју простом крпом. Њу нико никада не виде да једе кору хлеба или да седи за трпезом и једе кувану храну; само је отпатке и мрвице скупљала са стола и тиме се хранила. Уместо куваног јела Исидора је јела помије које је добијала перући грнце и котлове. Преподобна Исидора никада никога не увреди, нити се икада разгневи или увреди, нити узропта због нечега, но увек ћуташе. Она никоме не одговараше ни кратко ни надугачко, мада су је друге сестре често тукле, и увек ненавиделе и грдиле.

Пошто блажена Исидора проведе много година у таквим суровим подвизима, би о њој откривење од Бога преподобном оцу Питириму, човеку светом и веома врлинском који живљаше у Порфиритској пустињи. Овом светом отшелнику претстаде анђео Господњи и рече: Зашто се поносиш својим подвизима као благочестив, живећи у таквом месту? Хоћеш ли да видиш жену благочестивију од тебе? Отиди у женски Тавениски манастир, и тамо ћеш наћи једну сестру која носи круну на глави. Она је боља од тебе, јер иако се непрестано носи са толиком гомилом, и служи свима на разне начине, и мада је сви презиру, она ипак никада не отступа срцем од Бога. А ти, седећи овде и никада не живевши у свету, блудиш мислима по градовима.

Уставши са свога места, велики Питирим отиде у Тавенски манастир и замоли тамошње учитеље да га одведу до женског манастира. Прешавши реку, они се усудише да га одведу тамо, пошто он беше славан међу Оцима, и остарео у подвижништву. И пошто се помолише, Велики изјави жељу да лично види све девственице. А када се све сабраше, међ њима се не појави Исидора. Најзад им свети Питирим рече: Доведите ми све. - А када му оне рекоше: Све смо овде, - он им рече: Овде нема једне коју ми Анђео показа. Тада му оне рекоше: Имамо једну луду; она је у кујни. - Јер тамо тако називају умно поремећене. Рече им Велики: Доведите ми и њу, да је видим.

И оне отидоше да је позову. Али Исидора не послуша, осетивши о чему се ради; можда јој би и откривено. Оне је онда стадоше вући силом, говорећи јој: Свети Питирим жели да те види. - Јер име његово беше славно. А када је приведоше, и Велики угледа њено лице и крпу, повезану око њене главе, паде пред ноге њене, и рече јој: Благослови ме, мајко (¬јј¬). Она такође паде пред ноге његове, и рече: Благослови ти мене, господине мој! - Видевши то, све се запањише, и стадоше викати: Ава, не допуштај да те вређа, јер је она луда. Рече им свети Питирим: Ви сте луде; а она је боља и од вас и од мене, и она је мајка (¬јј¬В) наша; и ја се молим, да се нађем раван њој на дан Суда.

Када то чуше, све сестре падоше пред ноге његове, плачући и исповедајући се како су на разне начине вређале светитељку. Ја сам јој се увек потсмевала, говораше једна; а ја сам њен ништавни изглед исмевала, изјављиваше друга. Ја сам је вређала док је она ћутала, збораше једна; а ја сам често помије на њу просипала, додаваше друга. Ја сам је тукла, говораше једна; а ја сам је песницом ударала, изјављиваше друга. Ја сам јој често нос мазала слачицом, тврђаше једна. Једном речју, све исповедише да су је на разне начине вређале. Примивши њихово покајање, свети Питирим се заједно са преподобном Исидором помоли Богу за њих да им се опросте греси. Затим преподобни поучи све сестре колико треба; и пошто им говори много о стварима корисним по душу, благослови их миром, и отпутова у своју пустињу, славећи Бога што га удостоји да види његову сакривену слушкињу.

После неколико дана, не могући подносити славу и почасти које су јој указивале све сестре, и мучећи се због њихових извињавања, блажена Исидора кришом напусти манастир. А куда отиде, где се сакри, и где издахну, нико не зна до данашњега дана.

Такво беше житије ове потајне угоднице Божје, која под, видом јуродства као под неким покривалом тајно послужи Господу. Зато она сада прима награду од Господа на небу јавно, пред очима свих житеља небеских, са којима настањена, она слави Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога.