Алексинац

град рудара, џезера и хероја дивних,

дом уметника, занатлија и боема живих,

Алексинац лежи у истоименој котлини, која се пружа од Мезграјске пречаге до Сталаћке клисуре, на саставу река Моравице и Јужне Мораве. Сам град заузима простор на обе стране реке Моравице, с тим што се већи део насеља налази на њеној десној страни.

Насеља у његовој околини расута су по пространој котлини и на њеном ободу, као и на огранцима оближњих планина: Озрена, Буковика и Јастрепца.

Територија општине Алексинац била је насељена још у праисторијско доба, на шта указује број локалитета са налазима из тог периода. На тлу данашње општине Алексинац откривена су насеља култура из средњег (око 4800-4400 година пре н.е), млађег (око 4400-3800 година пре н.е) и финалног неолита (око 3.800-3.200 година пре н.е). Само мањи број налазишта је откопаван и проучаван.

Ова територија била је добро насељена у античком периоду, нарочито лева страна Јужне Мораве. Преко територије са десне стране Јужне Мораве пролазио је римски војни пут (Via militaris).

Територија општине Алексинац такође је добро насељена и за време Византије, у периоду пре доласка Словена. Са доласком Словена, територију данашње општине Алексинац насељавају Срби. На географским картама из прве половине XII века налази се варош Миларека (римско утврђење кастела Millareca, обновљено за време византијског цара Јустинијана I, у периоду од 530-552.године), која је лежала у близини данашњег Алексинца.

Најстарије податке о садашњим српским насељима на данашњој територији општине Алексинац имамо са краја XIV века и то: о Глоговици, Љубешу, Бовну и Липовцу.

Почев од XVI века имамо податке о Алексинцу и већини садашњих насеља на територији општине Алексинац. Најстарији подаци налазе се у дефтеру за Крушевачки санџак, број 55 писаном 1516. године. Из њега закључујемо да су скоро сва садашња насеља на тој територији, као и сам Алексинац средњевековног порекла.

Преко ове територије одржаване су од најстаријих времена сувоземне везе између Европе и Азије. Преко ње су се кретале и велике војске у освајачким и одбрамбеним походима, јер су ту пролазили војни друмови, познати под општим именом Цариградски друм.

За настанак Алексинца као насеља од значаја је сама конфигурација земљишта. Алексинац се као насеље најпре формирао у подножју брда Градиште (228м), у јужној половини данашњег села Вакуп, која и данас носи назив Варош, па се одатле преселио на данашњу локацију. Јужно од Вакупачког градишта почиње ерозивно проширење Моравице са широко отвореним челом према равном Поморављу. Источну границу проширења чини кристаласта маса Рујевице (352м), а западну терцијерна коса Логоришта (275м). Ово проширење, величине око 1,65 км2 представља онај топографски простор у којем се је Алексинац у току свог историјског развоја до данас изградио.

Алексинац се од средњевековног села током своје бурне историје развио у привредни, административни, судски, културни, просветни и здравствени центар своје околине. На његов развој у првом реду утицале су саобраћајне везе. У XVI веку нашао се на новом турком Цариградском друму и постао важна станица за преножишта путника, што је условило да у њему почетком XVII века, Турци подигну тврђаву чија посада је имала задатак да штити путнике на друму од хајдука.

Поред саобраћајних веза, развој Алексинца одредили су и привредни услови. Његовој околини било је потребно место за размену добара, локално средиште. Такав развој доживљава од почетка XVII века.

Велики значај околина Алексинца имала је у српско-турским ратовима 1804-1813. и  1876-1878. године. Наиме, 1804. године избио је Први српски устанак. Алексинац, који је у то време припадао Лесковачком пашалуку, први додир са устанком имао је 1805. године, када је кроз њега прошла војска нишког мухафиза Хафиз-паше. Славни дани у овом устанку настају 1806. године, изградњом утврдјења код Делиграда, девет километара северозпадно од Алексинца. Позната битка, у којој су Срби однели победу над Турцима одиграла се септембра 1806. године. Алексинчане је у боју предводио војвода Стојан Цветковић. 

Од изузетног значаја за развој Алексинца је што је од 1833. до 1878. године био гранично место према Турској царевини, па је преко њега кретала сва робна размена између Средње Европе и Турске, због чега је ту постојала царинарница, карантин и окружни суд који је издавао визе за улазак у Србију преко Алексинца.

Развој Алексинца као граничног места према Турској царевини посебно је помогао кнез Милош. Он је Стевчи Михајловићу, кога је послао за ђумургџију (цариника) у Алексинац, казао: „Ја сам науман, тако ако Бог да, да у Алексинцу подигнем велику варош, као кључ сада од Србије, те тако и два главна ђумрука: од турске стране Алексинац, а од ћесарске Београд“.

И доиста, Алексинац, је, после ослобођења од Турака (децембра 1832. године) стално напредовао. У њему је по наређењу кнеза Милоша, организовано, једно за другим, седиште среза, царинарнице, карантина, округа и окружног суда. По уговору између кнеза Милоша и Енглеске, у њему је смештено од 1837. године седиште енглеског курира који је у Алексинцу примао и експедовао енглеску пошту из Турске и за Турску. Након Београда и Крагујевца, трећа пошта у Србији отворена је у Алексинцу, почела је са радом 1840. године. Први телеграм у унутрашњем саобраћају послат је из Алексинца 11.априла 1855. године у 8 сати и 10 минута (датуми у овом пасусу су по старом календару). На основу уговора Капитупација, закљученог између Аустрије и Турске, у Алексинцу је од 1841. до 19. септембра 1869. године било и седиште аустријске поште. Јохан Апел отворио је пивару у Алексинцу 1865. године. Видљив је стални напредак све до Српско-турских ратова 1876-78. године.

Алексинац и околина су одиграли важну улогу и у Првом српско-турском рату 1876. године. Ту је било седиште штаба кнеза Милана Обреновића, а чувена је и битка на Шуматовцу коју су Срби добили. У овом рату се уз Србе борио и велики број добровољаца из многих европских држава и Русије. Најславније је име пуковника Николаја Рајевског, који је погинуо код Адровца, а чије срце је сахрањено у порти манастира Свети Роман код Прасковца. Личност пуковника Рајевског послужила је Лаву Толстоју за обликовање лика грофа Вронског у роману Ана Карењина.

После Српско-турских ратова у којима је Србија ослободила од Турака четири округа – нишки, пиротски, лесковачки и врањански – Алексинац престаје да буде гранично место и његову граничну улогу преузима Врање на југу, Пирот на истоку и Прокупље на западу. Изградња железничке пруге на удаљености од око 4км од Алексинца знатно умањује његов значај као саобраћајне станице и тако престаје његов интезивни развој.

Вредно је поменути да су Јохан Апел и др.Ђорђе Димитирјевић затражили и добили 28.маја 1883. године повластицу звану „Краљевац“ да на површини од 950 хектара могу испитивати и експлоатисати рудно богатство. Након истраживања која су била повољна они су 21. октобра 1887. године извадили нову повластицу под именом „Нови Краљевац“ у величини од 260 хектара и на укупној површини од 1210 хектара почели експлоатацију. Први рудари били су Италијани, које је Апел довео, а од којих су сељаци учили рударски посао. Спиридон Гопчевић 1888. године помиње у околини Алексинца поред налазишта шкриљаца о којима је први писао Сима Лозанић 1878. године налази се и налазиште угља коje је квалитетом негде на средини између каменог и мрког угља, масан је и један од најбољих гасних угљева. Већа производња отпочела је тек 1895. године, а угаљ је имао доста добар пласман на тржишту. Апелови синови продали су 1902. године рудник белгијском инжињеру Емилу Фроману који ангажује немачког геолога Бајшлага да изврши истраживачке радове. Пошто су истраживања показала одличне резултате, окуплио се 66 белгијских акционара и 11. маја 1903. основало „Безимено друштво за експлоатацију Алексиначког рудника“ са седиштем у Бриселу. Рудник је национализоаван 5. децембра 1946. године. Нажалост, након велике катастрофе у којој је погинуло 90 рудара, а која се догодила 17. новембра 1989. године, Алексиначки рудници су затворени.

Велики допринос Алексинчани су дали и у Првом и Другом светском рату. Они су делили судбину Србије која је у Првом светском рату изгубила трећину становништва, односно половину одраслог становништва.

Заступљена је умерено топли климат са израженим степеном континенталности. Због великог пространства области и различитих висинских односа, може се јасно уочити да Алексиначки крај има снижен ток екстремних температура у односу на температуре уског  јужног  Поморавља (јануарска -0,5 оС, јулска 22,6оС)

У Алексиначком крају, јесен је топлија од пролећа, а то је веома повољно за сазревање касних усева. Битно је да напоменемо да је честа појава слане која се јавља чак и у априлу. Појава слане у Алексиначком крају је много чешћа у односу на појаву слане у осталом јужном Поморављу.

Важно је и споменути да су у Алексиначком крају тмурни дани чешћи у односу на годишњи просек због учесталости ветрова.

Кишни дани су чешћи у свим пролећним месецима.  Највећи број кишних дана је у мају, чак 12, а најмањи у септембру, само 6 дана.

Кроз Алексиначки крај протичу две реке, Јужна Морава и Моравица.  Целокупан крај је богат воденим токовима који представљају део слива Јужне Мораве.

Јужна Морава је у Алексиначком крају равничарска река. Због велике акумулације наносног материјала она помера ток. Јужна Морава често плави алувијалну раван пролећним поплавама. Висок водостај је у марту и априлу.

Укупна количина воде на подручју Алексиначког краја повећана је изградњом вештачке акумулације Бованског језера површине 110 хектара и запремине 59.000.000 кубних метара воде.

Вода се прерађује у фабрици воде "Бресје" у Суботинцу и дистрибуира се корисницима са капацитетом од око 60 литара у секунди.

Алексиначки крај располаже са 70.660 хектара земљишне површине. Од тог земљишта 20.150 хектара је покривено шумом, што је 28,5% укупне територије. Ове шуме заузимају 1,2% укупног шумског фонда Србије.

У селима у долини Мораве шуме заузимају мале површине, до 10 хектара, и оне су претежно од врбе, тополе, јасена, липе...

У селима која су ближа планинском ободу шуме су нешто веће и обично се налазе око изворишта река, и то најчешће храст са цером, а на кречњаку око Липовца и Црне Баре црни граб на висини од 250м до 600м.

Шума је у великим комплексима остала само на Малом и Великом Јастребцу, Буковику и Облој Глави и то углавном букова, мањим делом храстова шума.

Остали део Алексиначког краја је под културама. Најранија и најраспрострањенија култура је жито. Поред жита, јавља се и индустријска култура – дуван, затим се гаји лоза, повртарске културе и у мањој мери воћњаци. Од повртарских култура највише се гаји паприка, а нешто мање кромпир.

Пољопривредно земљиште заузима чак 64% територије, што је укупно 45.253 хектара. Пољопривредне равничарски део лежи у долини Јужне Мораве и Моравице.

Данас, у целокупном Алексиначком крају, од укупног броја домаћинстава које износи 18242, око 60%, тачније 12250 домаћинстава се бави пољопривредном производњом. Са тим процентом Алексиначки крај се убраја у изразито развијен пољопривредни крај.

Повртарство је веома развијено. Ово подручје је веома развијено по гајењу паприка, парадајза, купуса, кромпира, шаргарепе, црног и белог лука.

Поред виноградарства, овај крај је познат и по производњи воћа. Заступљене су јагоде, купине, шљиве, малине, вишње...

Индустријска производња се у Алексиначком крају развила од 19. века, када су изграђени парни млин, две циглане, Апелова пивара (која је 1884. пресељена у Ниш), рудник угља (који је због несреће 1989. затворен). Иако је имао услова, Алексинац се никада није развио у значајан индустријски центар Србије. Период одличног развитка индустрије у Алексиначком крају био је шездесетих година прошлог века. Данас, међутим, највећи број наведених индустријских предузећа због дубоке финансијске кризе је затворен.  Нека предузећа су приватизована, а нека чекају на реконструкцију. Индустија је сконцентрисана у Алексинцу и на Алексиначком Руднику.

 Данас Алексиначки крај има девет основних школа са истуреним одељењима у околним селима, три средње и једну високу школу струковних студија за образовање васпитача као и два истурена одељења високообразовних установа: Факултета за образовање дипломираних правника и дипломираних економиста за руководеће кадрове из Новог Сада и Високе машинске школе струковних студија из Трстеника.

Од средњих школа постоје Алексиначка гимназија (основана 1865. године када је у Србији постојало свега четири гимназије), Електротехничка школа „Прота Стева Димитријевић“ и Пољопривредна школа „Шуматовац“.

Центар за културу и уметност делује као самостална радна организација у области културе с посебном одговорношћу.

Ова установа покрива највећи део културних потреба житељима општине Алексинац, с уверењем да култура има ограомну моћ да утиче на животе и да диктира вредности, намећући нове стандарде. Са својим партнерима апсолутни је заступник свих културних догађаја општине Алексинац.

Центар за културу и уметност је дом свих врста уметности и свих културних дешавања на територији општине. У јединственом комплексу  вишенаменских простора делују сви они који су заинтересовани за стваралачку продукцију  наше општине и  културу уопште. У Дому културе налази се Велика сала с вишенаменском сценом и салом сачињеном од партера и балкона. Укупно је 460 места за седење. Простор за играње на бини (без просцења) је 9,10x8,40 и има 20 цугова од којих су 2 расветна. У оквиру сале налазе се проекционе кабине, кабине за вођење светла и тона. У саставном делу је и гардероба.  Две галерије су распоређене на улазу с леве и десне стране Велике сале. У згради се налазе просторије градског позоришта „Театар 91“ и Књижевног клуба „Велимир Рајић“. У саставу зграде, мада физички и адмистративно одвојена налази се и Градска библиотека „Вук Караџић“.

Библиотека „Вук Караџић“ изграђена је 1866. године. Годишње у библиотеку се упише 2500 читалаца, а библиотека поседује око 90000 књига и има три истурена одељења – Алексиначки Рудник, Житковац и Тешицу.

Културним значајем истиче се и Завичајни музеј изграђен почетком 19. века у старовлашком стилу са веома богатом збирком експоната. 

На територији општине Алексинац налазе се два манастира: Свети Стеван у Липовцу (изграђен 1399. године) и Свети Нестор у Витковцу. У самом Алексинцу налазе се две цркве: црква Светог Николе (подигнута 1837. године, обновљена 1992. године) и црква Светог Архангела Гаврила (сазидана 1931. године). Осим ових, веома је значајна и црква Свете Тројице, подигнута на месту погивије грофа Рајевског, који је послужио као инспирација Толстоју за стварање романа „Ана Карењина“.

 Кроз централни део општине, изграђен је магистрални гасовод, па је у току гасификација града Алексинца, привредних објеката и установа, са могућношћу гасификације појединих насеља.

Територија општине Алексинац простире се у југоисточном делу Републике Србије између 43о27' и 43о44' северне географске ширине и 21о29' и 21о56' источне географске дужине. Захвата површину од 707 км2 на којој живи 51863 становника или 73,36 становника на км2.

Припада једној од највећих општина по броју насељених места, чак 72 (једно градско и 71 сеоско насеље).

Територија општине захвата 64% пољопривредног земљишта и 36%  брдско планинског земљишта.

Пољопривредно равничарски део лежи у долини реке Јужне Мораве и у доњем току реке Моравице, која град Алексинац пресеца на два дела, у такозваној Алексиначкој котлини, коју оивичавају масиви Озренских планина са североистока и масиви Малог и Великог Јастрепца са Југозапада.

Највиши врх је на Озрену – Лесковик 1174 метара, док се сам град Алексинац налази на око 200 метара надморске висине. Насеље са највећом надморском висином у општини је на 750 метара а са најмањом на 163 метра.

У равничарском делу преовладавају алувијални наноси и гајњача док у брдско - планинском делу преовладава смоница.

У прошлости, за развој  Алексиначког краја је било од великог значаја о што је кроз њега пролазио Цариградски друм, од ког се одвајао друм за Сокобању и Књажевац. Цариградским друмом се преносила роба из Турске у Средњу Европу, па је због тога Кнез Милош темељно оправио овај друм.

Данас, сам град Алексинац спада у ред градских центара са веома добро развијеном функцијском структуром, смештен у средишту комуникацијских праваца који су од изузетног међународног значаја, спајају Европу са Азијом. Удаљеност Алексинца од Београда износи 207км, Ниша 30км, Софије 180км, Скопља 230км и Приштине 155км. Подручје целог Алексиначког краја је испреплетено мрежом саобраћајница од којих је најбитнији аутопут Ниш-Београд.

Мрежа локалних путева износи 165,1км и састоји се од 25 локалних путева.

Алексиначки крај поседује и двоколосечну железничку пругу од 30км, реконструисану 1990.године. Железнички саобраћај је веома развијен на овом подручју.

Према попису из 2011. године у Алексиначком крају живи 51863 становника што указује да је број становника у константном опадању. На самњење броја становника велики утицај има лоша економска ситуација, опадање стандарда, као и немири који су задесили нашу државу.

У Алексиначком крају највише живе Срби, чак 91,71%. Друга по бројности је Ромска етничка заједница која представља 3,73% популације. Присутне су и остале етничке заједнице: Македонци, Црногорци, Хрвати, Словенци, Бугари, Албанци, Украјинци, Немци, Руси, Русини, Бошњаци, Горанци, Власи, Мађари...

У градској средини живи 17978 становника, а у сеоској 33885. Мушког становништва је 25679, а женског 26184. Што се тиче старосне структуре Алексиначког краја, можемо рећи да просечна старост износи 43,9 година, 42,8 код мушкараца и 45,1 код жена. Густина насељености је 73,36 становника по км2 .

У 2012. години рођено је 442, а умрло 817 лица, што указује на негативну стопу природног прираштаја. Овако нагло смањење броја рођених доводи до смањења склапања бракова који у 2012. години износи 212.

Приметном паду броја становника је битно допринела миграција становништва из Алексинца у друге градове ради школовања и посла. Годишње, у просеку се креће 450-600 становника или око 1% укупног становништва.

Алексиначко лежиште мрког угља и уљног шкриљца захвата централни део басена на простору између Јужне Мораве и Моравице, лежиште се пружа непосредно од града Алексинца у правцу ссз у дужини од десет километра и захвата површину око 20 км2.

Алексиначки рудник је био повезан са магистралном пругом Београд-Ниш, жичаром до железничке станице Адровац, где се налазила сепарација угља. Преко југо-западног дела лежишта пролази аутопут Београд-Ниш, а долином Моравице асфалтни пут Алексинац – Сокобања – Књажевац (Бољевац). Северни део града Алексинца и насеље Алексиначког Рудника лежи на крајњем југу лежишта.

У морфолошком погледу терен је благо заталасан и брежуљкаст, у источном делу, са највишим котама Куриловце 322м, Дубраве 295м и Логоришта 284м, док према југу и западу у алувијалну раван Јужне Мораве са просечном висином од 160м. Алексиначко лежиште дренирају реке Јужна Морава у западнаом делу и Моравица у источном и југоситочном делу.

Давне 1883. године Алексинчанин Ђорђе Димитријевић лекар у Београду и власник Алексиначке пиваре Јохан Апел затражили су и добили повластицу звану „Краљевац“, да на површини од 950 хектара могу испитивати и експлоатисати рудно благо.

Прве тоне угља послужиле су као погонско гориво за пивару, која је 1884.године, пресељена у Ниш. Године 1887, Апел и Димитријевић врше нова истраживања и добијају нови документ тзв. „Нови Краљевац“, са додатних 260 хектара земљишта. Рудник 1902.године купује Белгијски инжењер Емил Форман власник великих Белгијских рудника на Сомбри за 40.000 тадашњих динара. Форман је исте године са 66 белгијских акционара основао „Безимено друштво рудника угља у Алексинцу“, са седиштем у Бриселу. Већ у наредне три године произведено је 40.000 тона угља, а до првог балканског рата 50-60 хиљада годишње. За време I светског рата Аустро-Немачке окупационе власти произвеле су укупно 170.000 тона угља, да би на крају рата у повлачењу скоро уништиле рудник.

У 1922.године радило је 1013 радника, а 1923.године догодила се велика несрећа када је настрадало 10 рудара, исте године набављене су три тролне локомотиве немачке фирме „Сименс“. Између два светска рата Алексиначки рудник је сматран најуноснијим угљенокопом у Србији. За време II светског рата рудник преузимају Немци, а директор је био белгијанац Арнолд који је 16 фебруара 1946.године, разрешен дужности, када је рудник и национализован.

Највећу производњу Алексиначки рудници остварили су 1963.године, када је произведено из шест окана 444.007 тона угља. У то време на руднику ради рударска и индустриска школа, надзорничка школа, постоји бесплатна трамвајска линија до Алексинца, хотел, школа са теренима, библиотека, дом куплтуре са биоскопом , самачки хотели, амбуланта, фабрика за производњу шљако-блокова и др., у време јефтине нафте експлоатација је сконцентрисана на II окно „Mрава“ која је 1981.године произвело 251.433 тоне угља у северном и јужном ревиру (када је аутор текста почео да ради као дипл.инг.рударства), до затварања рудника у јами „Морава“ вршена је експлоатација угља на 750м од површине (на К-445) и била је најдубља угљена јама у Србији и Југославији.

Године 1989, дошло је до велике несреће када је од тровања угљенмоноксидом (пожар у свежој ветреној струји) изгубило живот деведесет рудара, када је рудник и затворен.

Од 1990 године Алексиначки рудник наставља са радом као специјализовани извођач рударских радова у подземној експлоатацији угља. Сада је то највеће предузеће за извођење рударских радова у Србији када је прошле 2007.године, урађено око 5,5 км рударских просторија са око 330 радника.

Римско насеље у Алексиначкој котлини

Присуство Римљана у Поморављу траје од друге половине II века пре Христа, времена римских експедиција према територијама северно од провинције Македоније.

Алексиначка котлина лежи у северном делу јужног Поморавља. Омеђују је Послонске планине и планина Буковик, на северу, Бованска клисура и обронци планине Озрен, на истоку, према западу је, по рељефним карактеристикама, комплексно ниско побрђе, Мојсива, превоја Кревет и Ђуниских висова, који заједно са висовима у залеђу Житковца и побрђем Малог Јастрепца, чине прави мали планински ланац, док се према југу Алексиначка долина спаја са Нишком котлином.

Присуство Римљана у Поморављу траје од друге половине II века пре Христа, времена римских експедиција према територијама северно од провинције Македоније. Развој историјских догађаја принудиће римске легије да I век пре Христа посвете настојаву да учврсте своје војно присуство у унутрашвости Балканског полуострва и на Дунаву, у чему је и Поморавље играло велику улогу. Међу осталима, на путу римским легијама у Поморављу, па и Алексиначкој котлини, нашли су се и келтски Скордисци.

О значају Алексиначке котлине у предримско време, посебно веног средишвег дела у атарима села Рутевац и Ћићина, говори праисторијски локалитет “Школска градина”.

Реч је о праисторијској некрополи спаљених покојника из бронзаног доба у селу Рутевац, истраживаној 1957. године. Такође приликом ископа за телефонски кабл кроз село Рутевац, у пролеће 2006. године, на видело су изашли одломци керамике коју датујемо у старије гвоздено доба, а са истог локалитета потиче и случајан налаз келтског кратког мача, данас у Народном музеју у Нишу, типичног за период II-I века пре Христа, пронађеног педесетих година XX века.

Како је ова мања археолошка интервенција на “Школској градини” из 1957. године до сада једино археолошко ископававе у атарима села Рутевац и Ћићина, за археолошко познававе самог локалитета највише сазнања нам даје збирка Саше Ристића, колекционара из села Рутевац. Ристић је захваљујући чивеници што живи у окружењу вишеслојних археолошких налазишта, у својих тридесетак година занимања за археолошке остатке свога села и краја, сакупио за овај део Србије јединствену археолошку приватни збирку, која у ствари заузима централно место ове археолошке расправе. Тако је Саша Ристић заслужан што је сачувана керамика старијег гвозденог доба пронађена приликом ископа канала за полагаве телефонског кабла у селу Рутевац, али што је још важније он је сачувао и занимљив случајан налаз каснолатенске керамике.

Наиме, на имању Н. Вречића, у селу Рутевац, готово на самој траси старог “Цариградског друма”, односно уз стари друм Алексинац - Ражањ, на тачно 2 км од самог средишта римског насеља Праесидиум Помпеи, приликом копава одводног канала, пронађена је отпадна јама са класичним каснолатенским материјалом.

Знајући за интерес свога сумештанина Ристића, власник имања Вречић је позвао Сашу који је прикупио избачену керамику. Према речима самог Ристића јама није садржавала само керамику већ и животињске кости и црну земљу пуну гарежи, на основу чега и опредељујемо овај налаз као отпадну јаму.

Јама је садржавала типичне одломке каснолатенске керамике, углавном делове здела, фине фактуре, понекад са унутрашве стране суда украшене глачаним валовницама или шрафираним пољима, али и керамику украшену сликањем на површини суда. Том приликом нађена је и каснолатенска керамика, грубе фактуре, украшена чешљастим или метличастим украсима преко целе површине суда, а пронађени су и одломци већих судова-питоса.

Међу пронађеном керамиком најзанимљивији је одломак маве шољице сачуван само у довем делу, украшен рељефним тракама, које се зракасто шире од дна према претпотављеном ободу шољице и украсом у виду рељефног крстића на самом дну посудице. Шољу приписујемо хеленистичком периоду. односно тзв. “перга-монској” керамици коју датујемо у време 150-50. године пре Христа.

На основу чивенице да је реч о отпадној јами неког насеља или домаћинства, на левој обали Мозговачке реке, констатујемо да је овде реч о остацима келтског насеља. Такође, овај налаз на самом старом Цариградском друмом, уз данашњи пут Делиград-Алексинац, несумљиво говори о континуитету овог путног правца. Захваљујући недовољној истражености, односно потпуној неистражености, не можемо да говоримо о типу келтског насеља. Међутим с обзиром на време у којем је оно живело морамо помислити да се овде налазио келтски опидум смештен у моравској равници, уз десну обалу Мозговачке реке, на правцу магистралне моравске комуникације.

Само место налаза отпадне јаме из каснолат-енског периода је уз леву обалу Мозговачке реке, баш код данашњег моста преко речице, где је речна обала на нешто вишој коти од околног терена. Може се конкретно рећи да је место налаза северна ивица већег вишеслојног локалитета у који улази и поменута бронзано добна некропола “Школска градина”.

Овај скупни налаз керамике уводи нас у античку фазу живота насеља у долини, Јужне Мораве, а налази ма-теријалне културе у Алексиначкој котлини и околини из тог времена, јасно нам говоре о присуству Келта на овом подручју.

Осврнемо ли се кратко на добро познате историјске околности и историјске изворе устано-вити ћемо да Келти из свог матичног подручја у Подунављу још од III века пре Христа продиру у Македонију и Грчку. Они за правац продирања углавном користе трачку равницу.

Међутим, када је 148. године пре Христа основана провинција Македонија, основни интерес римске државе био је да спречи нападе на своју нову провинцију са севера. Након продора Скордиска у Македонију 119. године пре Христа, када су они потукли претора Секста Помпеја, који је том приликом изгубио живот, римска држава је била принуђена да предузме низ правих ратова против Скордиска. Тако са Скордисцима ратује Гај Порције Катон 114. године, Марко Ливије Друз 112. године, Марко Минуције Руф 109. године пре Христа.

Последице ратовања римског легата Тит Дидија 104-101. године пре Христа било је запоседање трачког територија и Скордисци су следеће нападе на Македонију могли вршити само крећући се долином Јужне Мораве и вардарским правцем.

Судећи према новијим резултатима археолошких истраживава Скордисци су током II века и у I веку пре Христа чврсто држали Поморавље. На висовима изнад речних долина Скордисци су држали домородачка утврђева, као она на Јухору6 и на Јастрепцу, али и на најповољнијим местима у долинама.

Метални налази пронађени на локацији утврђева “Чукар” у селу Бољевац,  типични су предмети које везујемо за време келтског присуства у Поморављу: мамузе, кованичка опрема, трозуби жарачи, дршке котлића, више ножева, копља и стрелице. Што се елемената за датоваве тиче међу пронађеним гвозденим предметима на Јастрепцу издвајамо и делимично очувану гвоздену фибулу карактеристичну за крај латенског периода, односно последве деценије I века пре Христа и почетак I века Христове ере, као и делимично очувану копчу типа Ламинци. Треба истаћи и налаз делимично очуваног бронзаног симпулума.

Да би прича, што се тиче датовава пронађених предмета, била комплетна на истом простору нађен је и један републикански денар датован у 101. годину пре Христа.

Нестанак Скордиска са територија јужно од Дунава, Апијан доводи у везу са походом Луција Сципиона (Lucius Cornelius Scipio Aziagenus) који је 80-их година водио рат против Скордиска. Последица рата била је забрана Скордисцима да прелазе Дунав. Међутим они се нису држали те забране што доказују и налази распростравени на широкој територији дуж Поморавља: на Великом Ветрену на Јухору, “Бедему” у Маскарама, Рутевцу у Алексиначкој котлини, у “Лазаревом граду” у Крушевцу, на “Чукару” у Бољевцу на Јастрепцу, и коначно на великом локалитету “Кале” у Кршевици код Лесковца. Да ли су носиоци културе млађег гвозденог доба са ових лока-литета ти Келти Скордисци које је, када је негде 56. до 50. године пре Христа прешавши Дунав, поразио дакијски владар Боиребиста.9 Велики покрети рим-ских трупа, који су делимично умирили балкански север, уследиле су након што је на место проконзула Македоније 30. године пре Христа дошао Крас. Међутим, 16. године пре Христа Скордисци заједно са Дентелатима упадају у Македонију. Скордисци се код римских историчара помиву и у догађајима везаним за ретско-ниричко и делматско-ранонско ратоваве каснијег римског цара Тиберија негде око 15. године пре Христа.10 Такође Тиберије као римски легат у рату 11. или 10. године пре Христа још једном слама моћ Скордиска.

Остатке римског присуства у Поморављу током I века пре Христа, сведочи и римски републикански новац. На подручју села Рутевац и Ћићина пронађена су три комада новца из периода римске републике.

Алексиначка котлина је подручје надомак Подунавља и дунавског лимеса, који је захваљујући облику дунавског тока лепезаст у односу на римска насеља у централном Поморављу. Тако је Праесидиум Помпеи готово на приближно истој удаљености од, Костолца, Голупца, Милановца, Текије, Кладова, Брзе Паланке, Прахова, Видина, Арчара. Римски урбани цен-три Поморавља, Наиссус, Праесидиум Помпеи, Праесидиум Дасмини, Хорреум

Праесидиум Помпеи је свакако само једно од тих централних насеља, “раскршћа”, на моравском друму, али треба истаћи да је на релативно малом простору окружја Алексиначке котлине обиље сировина. У Поморављу је обиље жита, а на Копаонику обилна лежишта гвоздене руде. Све се логично сливало на магистрални друм, у централно место овог краја, Праесидиум Помпеи. Тамо где је била најинтензивнија пољопривреда у околини Праесидиум Помпеи, односно где су бие рустичне виле и насеља типа пагус или викус го-воре појединачни, углавном случајни налази, али и проспекција терена.

Јеринин град

Град соли

Средњовековно утврђење Бован или Јеринин град (моравички), налази се на северном ободу Алексиначке котлине, на месту где река Моравица гради истоимену клисуру. Тврђава је омогућавала преглед и заштиту важног војног и трговачког пута који је ишао дуж ове реке. Нема тачних података када је подигнута, али се сматра да је настала у раном средњем веку, највероватније на простору некадашњег римског каструма. Из првобитног имена града које гласи Болван, што на старословенском значи кип, може се претпоставити да је ту у доба старословенске вере постојао храм са статуом неког божанства.

Најстарији писани помен тврђаве је с краја 14. века, где у једној повељи из 1395. године, кнегиња Милица, тада већ монахиња Евгенија, заједно са синовима Стефаном и Вуком, одређује да се манастиру Св. Пантелејмона на Светој гори даје годишње 500 „крушаца“ соли из Бовна. Из тога се може закључити да је ту у време кнежевине и деспотовине Србије било главно складиште соли која је преко Браничева стизала из суседне Краљевине Угарске. Такође је записано да је у то време око утврде постојало варошко насеље са тргом на коме је цветала трговина и на коме су одржавани надалеко познати панађури (вашари).

Након тога, Бован се још помиње као погранична тврђава деспота Стефана Лазаревића (1389—1427) коју у пролеће 1413. године заузима Муса, син султана Бајазита. Познато је да су се браниоци града поплашили и предали га Муси без борбе. Године 1421., Бован се на кратко враћа у српски посед, када га је деспот Стефан повратио заједно са неколико оближњих српских градова. Са коначним падом српске деспотовине у османлијске руке, град бива напуштен и препуштен зубу времена. Међутим, сам стратешки положај Бовна је и касније био толико значајан да се и након разарања војске стационирају у његовој близини. Тако Јанко Хуњади током похода на југ Србије, 1443. године, свој логор подиже, како сам каже: преко пута срушеног Бовна.

Утврђење је било смештено на самом излазу из клисуре, на месту где река Моравица прави оштру окуку, али на свега 237 метара надморске висине. Мада висинска разлика између подножја и врха узвишења није велика, Бован је у потпуности доминирао својом околином. Град се простирао правцем север-југ и обухватао два врха каменитог брда Кулина. Његови градитељи су зналачки изабрали ово место и фортификацију прилагодили неравном и каменитом тлу. Са северне и источне стране Бован је био природно брањен реком, са запада стрмином брда, док је са јужне стране био вештачки суви шанац. На већем од два врха се налазио део града правоугаоне основе димензија 27 са 20 метара у чијем се југоисточном темену уздизала донжон кула. На другом врху се највероватније налазила кула која је бедемом била повезана са главним делом утврде. Материјал и начин изградње су карактеристични за средњовековни период: ломљени и сечени камен са кречним малтером уз употребу дрвених греда за постављање зидова. Од тврђаве се данас могу уочити растињем обрасли остаци камених бедема, бранич куле, као и основа главног дела града. У подножју брда, у непосредној близини савременог моста преко реке Моравице, налази се очуван средњевековни мост. (Љ. Васиљевић, Утврђење Бован, Фељтон: Археолошка истраживања крушевачког краја (36), Штампани недељник Град број 136, Крушевац, 3. децембар 2004, 22. Александар Дероко, „Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији“, Београд 1950 стр.109;Мирослав Жикић, Градишта Алексиначке општине, 2018)

Легенда о деспотици Јерини

У Бованској клисури, која има стратешку важност због пута који кроз Сокобањску котлину води ка истоку Србије, осим града Бовна, налазила су се још два утврђења: једнo на брду Китица, са супротне стране реке, а другo на узвишењу Љиљач, у њеном централном делу. Народно предање каже да их је саградила деспотица Јерина и да је због ње над понором клисуре било разапето платно у виду висећег моста, како би лакше прелазила са куле на кулу. 

Опис тврђаве

„На свршетку велике клисуре кроз коју се пробија пуна два часа Моравица, на вису с леве стране њене, одакле се отвара поглед на моравску раван, био је град Бован чувен и славан са богатсва својих становника и силе свога господара. Водећи од Дунава ка староме Нишу и даље Цариграду и на југ мору, главни је пут ударао управо на Бован. Он и учини те се уз град заснова и разви трг који се могаше мерити с првим трговима својега доба, тако да је био чувен и тамо где за град, више њега, и не знађаху.“ (из књиге Андре Гавриловића „Деспотова властела : роман из српске прошлости“)

Из старих списа

„На изласку из клисуре, кад већ хоће да се рашири раван к Мозгову и к селу Бовану, на левој страни Моравице, стоје опет зидине од градића Болвана, који се, као и толики други, сасвим непутно приписује „Проклетој Јерини.“
Прича се још и данас да је Бован био, у старо време, вeлика варош и да се чак и сад у Стамболу пише Град Бован и Паланка Алексинац.
Бован је доиста био у старо време живо трговно место. Царица Милица са својим синовима, 1395, наређује, да се из Болвана сваке године по пет стотина крушаца соли даје манастиру Св. Пантелије у Св. Гори. Године пак 1413 опсео га је турски цар Мусија и принудио на предају.“ (Из књиге „Кнежевина Србија“, аутора Милана Ђ. Милићевића, издата 1876. године)

Срце грофа Вронског остало у Алексинцу

Почетак и крај приче о пуковнику Николају Николајевичу Рајевском, младом руском официру по којем је Лав Толстој осликао лик грофа Вронског у роману "Ана Карењина", доводе се у везу са црквом у Горњем Адровцу, код Алексинца, где је пре готово век и по ратовао и дао живот за ослобођење Срба од Турака.

Све то, у монографији "Вронски у Србији - Мисије пуковника Рајевског 1867. и 1876. године", забележио је наш новинар и књижевник професор др Будимир Поточан. То дело је плод 30-годишњег истраживања Поточана, започето најпре као новинарско, а затим настављено као научно дело, које је током година преточено у више публицистичких радова, две књиге и два филма.

Монографија је објављена поводом 150 година од прве мисије Рајевског у Србији и 140 година од његове погибије 20. августа 1876. Рајевски је први пут у Србију дошао у мају 1867, само месец после чувеног "цветног четвртка" (6. април 1867) и предаје кључева градова које су држали Турци кнезу Михаилу. Његов задатак, на који га је послао тадашњи руски министар одбране, био је да изврши инспекцију путних праваца у Србији и БиХ и изнесе предлоге за формирање српске артиљерије и кавалерије (коњице) - прича проф. Поточан, за "Новости".

О значају мисије Рајевског у Србији сведоче и четири његова писма упућена српском министру одбране Блазнавцу из 1867, која је Поточан пронашао у Архиву Србије. Писма су први пут угледала светлост дана у монографији "Вронски у Србији".

Према легенди, само неколико минута пре погибије, Рајевски је ручао, попио вино и, полазећи на положај, рекао: "Ако погинем, срце ми оставите у Србији, а тело пренесите у Русију." И жеља му је испуњена. Место за изградњу цркве посвећене Рајевском обезбедила је краљица Наталија, која се "лично старала да из свог џепа правично обештети сељаке од којих је откупљена земља".

Та писма немају само значај докумената прворазредне научне вредности, већ су још један доказ да је управо Рајевски био инспирација Толстоју за стварање лика Вронског. Јер, Толстој у "Ани Карењиној" на једном месту наводи да Вронски пише ситним рукописом, а управо таква су и новопронађена писма Рајевског.

У другу мисију у Србију, тада 36-годишњи Рајевски послат је 1876. Изгубио је живот после само 16 дана, у бици са Турцима код Горњег Адровца. Никитин, познати руски историчар, упоређује мисије Рајевског у Србији, по резултатима, са свим оним што је постигао Свесловенски комитет, основан како би се помогло Србији која је тек стварала своју самосталност, за предстојећи рат са Турцима.

Поточан наводи да је Рајевски иза себе оставио и два важна документа - План о реорганизацији српске коњице и План ослобођења балканских хришћана од турског ропства.

- Никада Србија није имала тако велику подршку тако великих људи као у време војевања за ослобођење од Турака. Више од 15.000 добровољаца из целе Европе дошло је да ратује раме уз раме са Србима. У години погибије Рајевског, 1976, Виктор Иго је написао чувени "Апел за Србију", Ђузепе Гарибалди такође позива на помоћ Србима, а Петар Чајковски компонује "Српско-руски марш", у којем као предложак користе три српске народне мелодије. Тако да над целокупном причом о приповести о Рајевском, стоји и ова европска - закључује проф. др Будимир Поточан.

Деда ратовао против Наполеона

Пуковник Рајевски, односно Толстојев Вронски, унук је чувеног генерала Рајевског, јунака рата против Наполеона и посебно Бородинске битке 1812. године. Рођени брат пуковника Рајевског био је ађутант руског цара Николаја Другог. Рајевски је био само један од неколико стотина руских официра који су током рата погинули у Србији.

Пре неколико дана у Горњем Адровцу започето је снимање документарно-играног филма "Звезда и смрт грофа Вронског - Српски гамбит", у којем ће младог Толстојевог јунака, односно пуковника Рајевског, глумити Милош Биковић. Професор Поточан је позван да се придружи филмској екипи како би у својству ескперта расветлио мисије Рајевског у Србији. Пројекат се реализује под покровитељством министарстава културе Србије и Русије.

Гроф Вронски

Николај Николајевич Рајевски рођен је 17. новембра 1839. у Керчу. Са четири године је остао без оца, али му је мајка пружила добро образовање. Био је унук прослављеног генерала Николаја Рајевског, хероја ратова против Наполеона, кога је Лав Толстој овјековјечио у роману „Рат и мир“. Млади Николај се никада није одвајао од дједове чувене сабље. И њему је био суђен пут војника-витеза. Са само тридесет година постао је пуковник. Његов брат Михаило био је лични царев ађутант.
Коа млађани официр Николај је 1867. био упућен у Србију у специјалну мисију. Тада је видио све страхоте које Турци чине српском народу. Заволио је Србе свим својим бићем. Није на то утицала само тадашња словенофилска идеја, него и његов додир са српским војницима које је сретао на Кавказу. Из његове мисије у Србији остала су четири значајна писма. У једном он каже: «Срби на прво мјесто стављају истину… увјерио сам се да у Србији људи не живе само од хљеба». Такво виђење јуначког, епског, Христовог српског народа није могло да не привуче срце младог официра. Он други пут одлази у Србију, августа 1876. Са собом је води четири до пет хиљада руских доборовољаца. На коњима су препливали Дунав. Радован Благојевић у књизи «Пуковник Рајевски» овако описује његов повратак: «Мртав пуковник оде за Русију лађом, а за овамо је Дунав прејахао на коњу насмешеног лица.» Очевици кажу да је тога дана кад је погинуо био необично весео.

Прву битку на тлу Србије Рајевски је водио за село Моравац, док је најславнија побједа на моравском фронту била битка на Шуматовцу. А одлучујућа битка за Адровац била је кобна и за пуковника Рајевског. Турска војска је започела напад 20. августа (1. септембра по новом). У раним поподневним часовима генерал Черњајев послао је одред пуковника Рајевског као подршку у Горњи Адровац. Рајевски је тада помогао Рудничкој бригади којом је командовао Радомир Путник. Око 17 часова гласоноша је пренио вијест командира батерије поручника Шамановића да је пуковник Рајевски „овог часа погинуо од непријатељског пушчаног зрна“.
Његово тијело сахрањено је у порти манастира Светог Романа у Ђунису, а одатле је послије неколико дана пренијето у Београд. Опијелом у Саборној цркви чинодејствовао је први српски митрополит Михаило са седамнаесторицом свештеника. Био је присутан краљ Милан. Пјевао је хор козачке легије. По тијело, које је уз велике почасти испраћено за Русију, дошла је мајка Рајевског.
У самом центру Украјине, у селу Разумовка у Кировградској области, на високом брду, опасаном сребрним језером стоји црква посвећена Воздвижењу часног крста — усипалница (капела) породице Рајевских која је исписала многе свијетле странице у историји Русије. Међу њима је и онај Христов ратник чије је срце остало у Србији. Из Разумовке у Адровцу код Алексинца пресађене су липе, старо словенско дрво, да причају српском народу о жртвеној љубави руског брата. А живи истински доказ те највеће љубави, кад се душа своја даје за другога, стоји спомен-црква подигнута на мјесту погибије Рајевског, коју народ зове Руска црква, Црква љубави или Црква Вронског. Претпоставља се да је овај херој послужио Толстоју као прототип за лик грофа Вронског у роману Ана Карењина. Како год, сигурно је да су његов свијетли лик и дјело, као и дјело осталих руских доборовољаца у рату 1876. били инспирација Чајковском за свој најбољи марш, «Српско-руски марш», касније назван «Словенски». Николај Рубинштајн је замолио свог пријатеља да напише дјело које би се извело на добротворном концерту за руске рањенике из Српско-турског рата. Чајковски је да би описао патњу српског народа под Турцима, јуначки отпор и помоћ добровољаца слушао нашу народну музику и проучавао српске народне мелодије из истоимене збирке Корнелија Станковића. На премијери је, према неким подацима, дириговао Рубиншатајн, а према другим сам композитор. Било како било, публици се марш веома свидио и управо је ова композициија прославила Чајковског као великог композитора. Након изузетног успјеха у Москви, дјело је одјекнуло у Европи.
А Срби су се ријечима Достојевског „увјерили да је руска помоћ била несебична“.

на обали Јужне Мораве у лето 1876. године

Српска Хирошима

Алексинац ће увек памтити пролеће када је засут бомбама НАТО

У периоду 11 крвавих недеља агресије на Алексинац и околину испаљено је 65 авио-пројектила, сам град погођен је са 21 ракетом разорне моћи од којих је страдало 20 цивила. Теже и лакше је повређено више од стотину грађана. До темеља је уништено 50 породичних стамбених објеката, за становање онеспособљено чак 755 станова и кућа. Уништена је целокупна привреда, значајан део инфраструктуре, алексиначко здравство, школство и култура.

Тог 5. априла 1999. први пут после Другог светског рата у Алексинцу су сирене за ваздушну опасност почеле да завијају у 19.55 сати. Злослутни звук трајао је до 20.20 сати. Сат времена касније мирно вече се у Алексиначком поморављу претворило у смрт. У 21.35 сати приказано је право злочиначко лице „Милосрдног анђела”. За само неколико минута злочиначка НАТО авијација испалила је седам разорних пројектила.

Погођено је срце Алексинца, убијени су људи који су мирно живели и никоме нису сметали, срушене су породичне куће, два велика стамбена објекта у улицама Вука Караџића и Душана Трвунца са преко стотину станова, али и Дом здравља, Хитна помоћ и друге здравствене службе, пословне зграде, трговине и локали, културне и образовне установе.

Комшије страдалих, спасиоци и ватрогасци до свитања су из рушевина извлачили погинуле и повређене. Хитна помоћ из Ниша, Крушевца, Сокобање, Прокупља и других градова и места у овом делу Србије одвозила је најтеже повређене на клинике Клиничког центра у Нишу, где је те ноћи збринуто око 20 особа, а дупло више у алексиначкој болници. Те вечери 12 житеља Алексинца је погинуло.

Током преподнева 6. априла стигло је објашњење НАТО-а да је реч о „колатералној штети”... У порушен градић стигли су, како би се уверили у размере страдање невиних, многи домаћи и страни новинари, представници амбасада и бројни званичници из мирољубивог света. О том јутру, када је Алексинац проглашен за „српску Хирошиму”, али и свим данима страдања до завршетка агресије неизбрисива су сећања преживелих и данас живих Алексинчана, као и незаборавна сведочанства о безумљу.

Пред сам крај агресије опет је Алексинац био мета агресорских пилота – 28. маја на становнике Новог насеља испаљено је осам ракета и бомби. Погинуло је још троје становника овог градића, а десетак ја повређено и рањено...

После 11. јуна и Кумановског споразума обнова Србије кренула је баш из Алексинца.

На раскрсници светова и насред „Балканске промаје”, како је написао песник Братислав Милановић, судбина је Алексинцу одредила „да настаје и нестаје, да буде симбол страдања, али и увек после тога, попут феникса, симбол уздизања”.

И, заувек незаборавна из 1999. године „српска Хирошима”.

У Првом светском рату, бугарска војска је интернирала и убила преко 100 свештеника и монаха широм нишке епископије. Не постоји тачан број и тачна слика колико је свештеника пострадало, јер ти подаци из различитих разлога, нису научно прикупљени, обрађени и проверени. По завршетку Првог светског рата, августа 1919. године, на ванредној скупштини српског свештенства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, проти Стевану Димитријевићу било је поверено да изради споменицу свештеника страдалих у Првом светском рату. Споменица је делимично објављена у „Веснику Српске Цркве“ бр: XV, од 24. јула 1919. године, а допуњена у истом часопису 1921. године, бр: IX- X, на странама 50- 62. О страдањима свештеника нишке епархије писао је 1922. године и Јован Хаџи Васиљевић у свом делу „Бугарска зверства у Врању и околини 1915- 1918,“ као и лесковачки учитељ и писац Сретен Динић у делу „Бугарска зверства у врањском округу“ штампаном у две књиге 1921. године. У новије време крушевачки прота Драгић Илић објавио је стара писана сведочанства о страдањима свештеника у својој књизи „Птице из Наиса“ из 2005. године.

О страдању свештеника нишке епархије, остала су сачувана сведочанства двојице преживелих пиротских свештеника- Милије Јончића (1870.- 1951.) и Димитрија Мијалковића, који су сведочили и о томе како су преживели рат.

Сведочанство проте Милије Јончића објављено је у часопису „Српски православни календар Васкрсење за 1923. годину“, на странама 20- 25, а објавио га је у делимично измењеној форми и Драгиша Г. Здравковић у својој књизи „Бесмртници округа Пиротског 1912- 1920,“ штампаној у Нишу 1924. године.

Пострадали свештеници

У параклису нишке Саборне Цркве налази се спомен плоча са именима пострадалих свештеника нишке епархије у Првом светском рату. Ипак о њиховим животима се скоро ништа или веома мало зна. Остале су сачуване фотографије појединих свештенослужитеља. На овом месту покушаћемо да на основу оскудних података расветлимо ликове ових светих мученика, њихове животе, места службовања и места њиховог страдања. Редослед њихових имена је исти као на спомен плочи у нишком Саборном храму.

Добросав Марковић, окружни прота нишки; рођен је око 1862. године у Сокобањи. У ђаконски чин рукоположен је 20. новембра, а у презвитерски чин 18. децембра 1898. године. Завршио је основну школу, нижу Гимназију, Богословију у Београду и Духовну академију у Москви. Најпре је службовао на другој ражањској парохији, а доцније је постао окружни нишки прота. Пострадао је у ноћи између 12. и 13. новембра 1915. године у Јанкиној Падини код Беле Паланке.

Јеромонах Киријак Хиландарац, старешина метоха нишког; како је у свом помјанику записао прота Стеван Димитријевић Алексинчанин, јеромонах Киријак је ухапшен након доласка бугарског епископа Варлаама у Ниш 7. новембра 1915. године. Ухапшен је уз помоћ бугарског војног свештеника Вељка Караџова из Видина и одведен у затвор у нишкој тврђави. 11. новембра 1915. године кренуо је заједно са осталим свештеницима возом у интернацију у Бугарску. Стрељан је у Јанкиној Падини са осталим свештеницима у ноћи између 12. и 13. новембра 1915. године.

Лука Марјановић, парох нишки, рођен је фебруара 1874. године у селу Накучани у подрињском округу. Завршио је шест разреда Гимназије у Шапцу и Богословију светог Саве у Београду 1894. године. Службовао је као учитељ у селима Докмир и Пров и положио је допунски учитељски испит. Ступио је у брак са сестром Стевана М. Веселиновића, ректора Београдске богословије. Рукоположен је у свештенички чин 1899. године, руком епископа шабачког Димитрија Павловића, потоњег патријарха српског. 1900. године епископ нишки Никанор Ружичић га прима у нишку епархију и поставља за капелана у Белој Паланци. 1901. године је дошао у Ниш, где је основао Нишки Градску читаоницу и постао први уредник часописа Глас епархије нишке и члан Духовног суда.

Због развода брака неког високог војног официра долази у сукоб са епископом Никанором, који га 1906. године склања из Духовног суда и поставља на парохију при храму светог Пантелејмона у Нишу, где је уредио целокупно имање и основао хор ученица нишке женске Гимназије. У време Балканских ратова од 1912. до 1913. године био је војни свештеник. Заједно са преживелим ратницима Гвозденог пука стигао је чак до Младеновца, да би због потребе службе био враћен у Ниш. Одликован је златном медаљом за храброст због пожртвовања у војној служби.

Први светски рат и улазак Бугара у Ниш затекао га је у Нишу. Решио је био да остане са својим народом да страда. По доласку бугарске војске сутрадан отишао је у храм светог Пантелејмона и тамо затекао на дверима поцепану завесу, храм отворен, књиге богослужбене разбацане и поцепане, а протоколе рођених, венчаних и умрлих спаљене. Одмах је отишао у варош и довео америчку мисију да се на лицу места увери каква недела чине освајачи. Заједно са осталим свештеницима је ухапшен и убијен у Јанкиној Падини. Иза себе је оставио жену и петоро деце. За живота био је одликован протском камилавком и одредном светог Саве.

Јован З. Поповић, парох нишки; био је ожењен Катарином Веселиновић, сестром нашег познатог књижевника Јанка Веселиновића. Најпре је службовао у Пирковцу, а касније у Нишу, где је имао кућу недалеко од Саборне Цркве, која и данас постоји, а налази се у Учитељ Тасиној улици. Убијен је приликом бекства у Јанкиној Падини.

Јанко Ђ. Јанковић, парох нишки, становао је у улици Стојана Новаковића бр: 19 у Нишу. Пострадао је у Јанкиној Падини.

Марко Ђ. Јанковић, парох нишки, пострадао је у Јанкиној Падини.

Сава Петровић (грешка на плочи у Саборном храму, презивао се Петковић), парох ћићевачки; Рођен је у Ћићевцу око 1850. године. Супруга му се звала Персида, родом из Варварина. Имао је сина Драгутина Петковића, чувеног нишког лекара. Рукоположен је у ђаконски чин 1. а презвитерски 2. августа 1872. године. Завршио је Основну школу, нижу Гимназију и Богословију у Београду. Најпре је службовао на радошевачкој парохији. Пострадао је у Јанкиној Падини.

Богосав Стокић, службовао је као парох рогњевски, срез неготински, округ крајински од 1881. године до смрти. Страдао је у Јанкиној Падини.

Стојан Стаменковић, парох барбешки, пострадао у Јанкиној Падини.

Драгутин Пешић, парох јаглички, пострадао у Јанкиној Падини.

Милан Миљковић, парох малчански, пострадао у Јанкиној Падини.

Светозар Илић, парох хумски, пострадао у Јанкиној Падини.

Алекса Јовановић Дзанга, парох пиротски, родом из села Славиње, рођен је 1835. године. Службовао је најпре као свештеник на камичкој парохији код Пирота. По завршетку Српско- бугарског рата 1885. године, због тога што је у време рата помињао бугарског краља и софијског митрополита на богослужењима, био је осуђен на три године затвора. Краљ Александар Обреновић га је амнестирао је 19. априла 1899. године, а епископ нишки Јероним поставио га за пароха у селу Костур. 1904. године је постављен за пароха при пазарској Цркви у Пироту, где је касније постао старешина. 1906. године је при овом храму подигао звоник. Ухапшен је од Бугара 1915. године и заједно са групом свештеника поведен је из Ниша према Белој Паланци. Због старости и изнемоглости, није могао да настави пут према Јанкиној Падини. Због тога су га бугарски војници претукли и 12. новембра 1915. године рабаџијским колима однели испод села Кременица, где су га убили. Његово тело је бачено у Нишаву, која га је избацила код Беле Паланке. Породица га је сахранила на старом пиротском гробљу.

Јован Ненчић, парох пиротски, пострадао је у Јанкиној Падини.

Станко Костић, парох јаловик-изворски, пострадао је у Јанкиној Падини. Његову фотографију је након Првог светског рата Српско православно свештеничко удружење штампало као разгледницу, а новац од прихода је био дариван фонду сирочади убијених свештеника.

Ђорђе Јовановић, парох раснички; најпре је службовао на парохији у селу Суботинац. Пострадао је у Јанкиној Падини.

Милан Поповић, парох завојски, убијен на путу између Ниша и Пирота, највероватније у селу Јелашница код Ниша.

Ђорђе Пешић, парох смрдански, пострадао у Јанкиној Падини.

Драгомир Јовановић, парох суковски, пострадао у Јанкиној Падини.

Илија Поповић, парох шпајски и намесник белопаланачки; потиче из свештеничке породице. Његов отац Спаса и његов брат Богдан, службовали су на парохији у селу Вета. На овој парохији је наследио 1894. године свог брата Богдана. 1899. године премештен је на шпајску парохију, где је службовао до смрти. Пострадао је у Јанкиној Падини.

Душан Поповић, парох клисурски. Приликом уласка бугарске војске повукао се према Нишу, где се предао. Заједно са осталим свештеницима је пострадао у Јанкиној Падини.

Милутин Миленковић, парох бошњански, срез расински, округ крушевачки. Прота Стеван Димитријевић у свом Помјанику пише: „Затекли се у збегу у Нишу, ухапшени, одведени и побијени са групом нишких свештеника.

Јероним Јевтић, јеромонах. Био је наставник Дома сиротне деце у Нишу. Убијен је на путу између Ниша и Пирота, највероватније код села Јелашница.

Аврам Миловановић, прота намесник алексиначки; рођен је фебруара 1853. године у селу Нозрина у свештеничкој породици проте Милана Миловановића, пароха алексиначког. Завршио је Основну школу, нижу Гимназију и Богословију. Био је ожењен Персидом Живковић са којом је имао петоро деце. Рукоположен је у ђаконски чин 10. а у презвитерски 11. октобра 1874. године. Службовао је најпре као капелан свом оцу у Алексинцу, а касније парох у селу Бољевац. Као присталица Радикалне странке био је активни учесник Тимочке буне 1883. године, због чега је као млад свештеник осуђен на смрт. Касније је казна преиначена на двадесет година робије, од чега је одлежао само две и по у Београдској тврђави, када је амнестиран од стране Краља Милана Обреновића. 1899. године је постављен за другог алексиначког пароха и окружног проту алексиначког. 1902. године добија протојерејски чин од епископа нишког Никанора, а био је одликован и орденом светог Саве III, IV и V степена. Био је члан Свештеничког удружења, добротвор Српске књижевне задруге, председник Црвеног Крста у Алексинцу, председник Културног друштва у Алексинцу и професор Веронауке у Алексиначкој Гимназији. Први светски рат га је затекао у Алексинцу. Ухапшен је и одведен у затвор у нишкој тврђави. Заједно са групом свештеника је одавде одведен 18. новембра 1915. године и убијен код села Јелашница недалеко од Нишке Бање.

Милета Стефановић, прота алексиначки; рођен је 9. маја 1846. године у селу Моравац. Завршио је Основну школу, четири разреда Гимназије и три разреда Богословије. Рукоположен је у ђаконски чин 30. новембра 1868. године, а у презвитерски чин 6. децембра 1868. године. Службовао је на парохијама велесничкој, грејачкој и суботиначкој, а од 1910. године на трећој алексиначкој парохији. Епископ нишки Никанор Ружичић одликовао га је протојерејским чином 1907. године. Пострадао је код села Јелашница, заједно са осталим свештеницима.

Ђорђе З. Јовановић, парох алексиначки; рођен је 27. октобра 1860. године у Сокобањи. Завршио је Основну школу, четири разреда Гимназије и четири разреда Богословије. Био је најпре учитељ и писар неготинске конзисторије. Рукоположен је у ђаконски чин 21. новембра 1883. године, а у презвитерски чин 2. фебруар 1884. године. Службовао је на парохији у селу Суботинац, а затим као капелан у Нишу. 27. септембра 1900. године постављен је за пароха прве алексиначке парохије. Био је професор музике и Црквеног појања у Учитељској школи у Алексинцу од 1896. године до смрти 1915. године. Пострадао је код села Јелашница са групом осталих свештеника.

Димитрије Станковић, парох рутевачки; рођен је 1. марта 1869. године у Алексинцу. Завршио је Основну школу, четири разреда Гимназије и Богословију. Рукоположен је у ђаконски чин 8, а у презвитерски 11. октобра 1900. године, од стране епископа нишког Никанора Ружичића. Службовао је на делиградској парохији, а затим на рутевачкој. 24. јула 1911. године одликован је црвеним појасом. Био је члан Српске књижевне задруге. Пострадао је код села Јелашница заједно са осталима.

Цветко Богдановић, члан нишког Духовног суда, рођен је 9. марта 1874. године у селу Печењевце. Службовао је као парох гредетински и тешички од 1901. до 1903. године, а затим је постао члан нишког Духовног суда и уредник часописа Глас. Супруга му се звала Пелагија. Његовог сина Димитрија су убили Бугари 1915. године. Пострадао је код села Јелашница, заједно са осталим свештеницима 18. новембра 1915. године. Сахрањен је на старом гробљу у Нишу, заједно са сином и прерано преминулом супругом Пелагијом.

Илија Којић, члан нишког Духовног суда; рођен је 2. октобра 1877. године у селу Коњух код Крушевца. Рукоположен је у ђаконски чин 6. децембра 1900. године, а у презвитерски чин 8. новембра 1902. године, руком епископа нишког Никанора. 1906. године одликован је црвеним појасом. Најпре је службовао као парох суботиначки, а 29. јануара 1909. године је постављен за члана нишког Духовног суда. Пострадао је код села Јелашница.

Милан Ђорђевић, парох суботиначки; рођен је 27. јула 1882. године у Текији. Завршио је Основну школу, четири разреда Гимназије и Богословију. Од 5. маја 1904. године до 20. септембра 1905. године радио је као порески помоћник, а затим као учитељ. Од новембра 1907. године службовао је као писар нишког Духовног суда. У ђаконски чин је рукоположен 25. децембра 1906. године, а у презвитерски 11. фебруара 1910. године. 2. марта 1910. године постављен је на суботиначку парохију. Пострадао је код села Јелашница.

Милутин Поповић, парох мозговски; био је ожењен Наталијом Поповић са којом је имао кћерку Марију. На мозговској парохији је службовао од 17. јуна 1913. до 12. новембра 1915. године. Пострадао је код села Јелашница.

Младен Динић, парох ћурлински, пострадао је код села Јелашница.

Милан Цветковић, парох јаглички, пострадао је код села Јелашница.

Јевтимије Чавдаревић, намесник овчепољски, округ среза брегалничког. Поведен је у интернацију у Софију и на путу убијен на непознатом месту.

Светозар Миленковић, парох конопнички; из збега је доведен у Ниш и придодат групи алексиначких свештеника. Убијен је у Јелашници 18. новембра 1915. године. На месту где су сви свештеници побијени, пронађена је уложна књижица свештеника Светозара Миленковића, па се тако открило кога дана су свештеници пострадали. Наиме, сведоци су видели да су тог 18. новембра 1918. године свештеника Светозара Миленковића са осталима одвели из затвора у Нишкој тврђави и да се више нико од њих није вратио.

Стеван Каменовић, прота намесништва лесковачког, рођен је у Дубровнику 2. фебруара 1862. године. Завршио је класичну Гимназију у Дубровнику, након чега га архимандрит Никифор Дучић довео у Србију. У Београду је завршио Богословију и 1890. године бива рукоположен у свештенички чин. За време Балканских ратова од 1912. до 1913. године био је војни свештеник 2. Моравске дивизије. Због војних заслуга одликован је одреном Белог Орла.

Када је Српска војска кренула у повлачење преко Албаније и прота Стеван Каменовић је кренуо са њом. У Прокупљу га је затекао благослов Светог архијерејског Синода, да сви свештеници остану са народом, да народу пружају помоћ, утеху и наду у ослобођење. У новембру 1915. године у Лесковац је стигао 42. Софијски пук бугарске окупационе војске. Наредили су да се у лесковачкој Цркви служи благодарење за спас бугарске војске. У току службе је иступио прота Стеван, добар говорник и велики родољуб. Одржао је пригодни говор, како српски народ очекује од суседног православног бугарског народа да буде благонаклон према својој једноверној браћи, и да ће, без обзира какав исход рата био, Срби и Бугари и даље да живе једни поред других и да то и једни и други треба да имају на уму. Бугарски официри су Комненовићу честитали на лепом говору. Неколико дана касније је кроз Лесковац прошао добошар, који је објавио да све натписне табле на радњама и надлештвима морају бити прилагођене бугарском језику и правопису. Осим тога укидају се српска имена и презимена и претварају се у бугарска.

Већ 17. новембра 1915. године ухапшено је шест лесковачких свештеника. Од њих се тражило да се изјасне као Бугари, да би њиховим примером кренуо и народ. Свештеници су то одбили. Зато су повезани по двојица и, по суснежици, пешице су потерани преко Предејана, Џепа и Владичиног Хана до Сурдулице. Ту су, негде на периферији, усред ноћи поклани. Прота Стеван је само стигао да узвикне: „Боже, спаси Србију!“ Зато му је језик одсечен, а тело измасакрирано. Извршилац је био бугарски поручник Јурков, а помоћник војни свештеник Караџов. Јован Хаџи Васиљевић каже да су га сурдулички Цигани сахранили сутрадан 18. новембра 1915. године у заједничкој гробници са осталима.

Петар Вељковић, парох лесковачки, пострадао је код 17. новембра 1915. године поред Вреле Реке, недалеко од Сурдулице.

Трандафил Коцић, парох лесковачки, рођен је у Лесковцу 20. октобра 1871. године. Завршио је полугимназију у Лесковцу, Учитељску школу у Нишу и Богословију у Београду. Као ђакон предавао је хришћанску науку хонорарно, најпре у Приватној женској гимназији, а потом у Државној гимназији од 19. марта 1913. године до бугарске и немачке окупације Лесковца 1915. године. Пред окупацију, највероватније 1914. године је рукоположен у свештенички чин. Повлачио се са српском војском до Призрена, одакле се по благослову Светог Синода вратио у Лесковац. Бугари су га стрељали на непознатом месту 1916. године, као родољуба и члана Националног друштва у Лесковцу. Сахрањен је на Старом гробљу у Нишу.

Михајло Игњатовић, парох рударски, рођен је у Пироту 1878. године. Завршио је лесковачку полугимназију и Богословију у Београду. Јован Хаџи Васиљевић је записао да је био „одличан ђак и такође био врло много цењен и као свештеник и по својим грађанским врлинама.“ Пострадао је у Сурдулици, заједно са осталим лесковачим свештеницима.

Несрећа у Алексиначким рудницима мрког угља десила се 17. новембра 1989. године и једна је од највећих рударских несрећа у историји СФР Југославије. Од 178 рудара запослених у руднику, погинуло је 90, цела прва смена која се налазила у јами. Из свих крајева Србије и бивше Југославије пристигли су спасиоци и помоћ. Несрећа се догодила приликом паљења транспортних уређаја, у транспортном ходнику на коти −455. Дошло је до пожара, гушења и тровања рудара. Екипе помоћи могле су само да констатују да у јами Морава највероватније нема преживелих.

У почетку је јављено да је погинуло 95 рудара, да би касније број био смањен. Иза погинулих остало је 135 малолетне деце, а већина породица је збринута и добила станове било у новосаграђеним зградама у Алексиначком Руднику, било у граду Алексинцу. Размере трагедије су биле толике да је због погинулих отворено Ново гробље у Алексинцу, јер није било довољно простора да се сахране на старом. Готово да нема породице у насељу Алексиначки Рудник, која није изгубила неког члана породице. У руднику, као и у самом насељу живеле су и радиле чак 33 националне мањине, била је то Југославија у малом. У лето 1991, године рудник је затворен, након 106 година рада. У њихову част, улица на Новом Београду, названа је улицом Алексиначких рудара.

Настрадали рудари су извлачени из рудника пуних 29 дана. Радио-телевизија Србије је снимила неколико репортажа и емисија о рударској несрећи. Догађај се помиње у полубиографском роману Камарат Горана Бојковића, наставника физичког васпитања из Алексинца. У току је рад на документарном филму Прва и последња смена, у режији Милоша Паовића, а у филму учествују Олга Одановић, Срба Радивојевић из групе Ван Гог и Јелисавета Карађорђевић. На фејсбук страници филма објављено је да су Министарство рударства и енергетике Републике Србије и Министарство културе и информисања Републике Србије одбили да помогну у реализацији филма. Филм ради иста продукција која је радила документарни филм Вода — последњи дани пуковника Рајевског, о Николају Рајевском у току српско-турских ратова у околини Алексинца, у ком је насловну улогу глумио Војин Ћетковић.

Подсећање на ослобођење од Турака

До пре неколико година Дан општине Алексинац прослављан је 13. октобра, а од 2004. године прославља се 5. јуна.

Овај дан је изузетно важан за историју Алексинца јер је тога дана 1833. године у Крагујевцу, тадашњој престоници Србије, кнез Милош Обреновић донео указ о приспајању шест нахија, међу којима је био и Алексинац, ослобођеној Србији, каже професор историје Зоран Стевановић, један од чланова комисије која је те 2004. године донела одлуку о промени обележавања Дана општине.

- То је био крај ропства које је, нажалост, у овим крајевима започело још у 15. веку, давне 1427. године, када су Турци ове крајеве освојили и у увели их у свој управни систем, а трајало је до 1833. године. Тачно је да су Турци истерани у децембру 1832. године, али сваки рат се завршава дипломатијом, па онда неке територије буду признате, а неке непризнате. Коначно је оно што се стави на папир и почне да се спроводи у живот, а то је почело да се спроводи у живот од 5. јуна 1833. године.

Професор Стевановић је додао и да је ове године Дан општине Алексинац, без обзира на тешку финансијску ситуацију, обележило више значајних догађаја, а од посебне важности је, сматра он, то што је општина, уз подршку Центра за културу и осталих јавних предузећа, успела да на сцену постави представу „Ој, Србијо, нигде лада нема“, која је обележила централни дан прославе.

У Првом светском рату, 15. октобра, јединице српске војске заједно са јединицама француске коњице, ушле су у Алексинац који су Немци непосредно пре тога напустили и заузели су нове положаје северно од Алексинца где су наредних дана вођене жестоке борбе у којима је погинуо велики број српских војника, али и доста цивила у Алексинцу јер су немачке снаге авионима бомбардовале варош и његову околину.

Период између два светска рата обележио је брзи друштвени развој и отварање многих јавних установа, а град је добио сасвим ново рухо.
Нажалост, почетком Другог светског рата, почела су и нова страдња алексиначког становништва која су трајала пуне четири године, да би 13. октобра 1944. године јединице 24. ослободилачке ударне бригаде заједно са јединицама Црвене армије ослободиле Алексинац по други пут од немачког окупатора. После Другог светског рата, 13. окобар је обележаван као Дан општине Алексинац све до 2003. године.
Помен изгинулим српским ратницима у ратовима за ослобођење Србије од 1912. до 1918. године служило је свештенство храма Светог Николе. У знак сећања на борце пале у Народно-ослободилачком рату положени су венци на спомен-костурницу испред школе „Љупче Николић“.

Отац Србије

Извојевана победа над Турцима у бици на Делиграду

Српски устаници су на данашњи дан 1806. године поразили турску војску у бици на Делиграду. Она је вођена између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске.

У време турске офанзиве 1806, постојала су само два редута, шанац војводе Илије Барјактаревића и Топољак, док је утврђење према Белом Камену било у току. Делиградско утврђење чинило је огромну препреку турском надирању низ Мораву.

Почетком 1806. године, по Карађорђевом наређењу, изграђено је устаничко утврђење ради одбране јужног моравског правца. Његовом изградњом руководио је капетан аустријске војске и фортификатор Вуча Жикић, који је претходно побегао из Срема и придружио се војсци Петра Добрињца. Делиградско утврђење налазило се на пола пута између Алексинца и Ражња, на улазу у Ђуниски теснац, између Дреновачког потока и Мораве, куда је пролазио Цариградски друм.

Препрека турском надирању

У време турске офанзиве 1806, постојала су само два редута, шанац војводе Илије Барјактаревића и Топољак, док је утврђење према Белом Камену било у току. Делиградско утврђење чинило је огромну препреку турском надирању низ Мораву, односно на правцу Ниш-Београд.

Ибрахим-паша Бушатлија од Скадра, командант турске војске за напад на Србију, према саветима француских војних стручњака планирао је напад из три правца: из Видина са истока, из Ниша са југа и из Босне са запада. Пазван-Оглу и Реџеп-ага су вешто избегли покретање своје војске на устанике и једино је остао Јусуф-паша, који је са око 4.000 Турака покушао да крене из Пожаревца.

Први покушаји

Миленко Стојковић, који се тада налазио у Делиграду, одвојио је 6.000 војника и кренуо да га предусретне пре него стигне до утврђења. Обавештен да ће бити нападнут, паша је променио правац према Поречу, али га је Миленко опколио преко Волујка и Мајданпека и поразио. Турци су се разбежали према Кладову и Тимоку.

После овог пораза Ибрахим-паша наредио је Шаит-паши, који је располагао са 16.000 војника између Ниша и Мораве, да одмах крене на Делиград. Шаит-паша, потцењујући квалитет утврђења и војну снагу, кренуо је на Делиград 13. јула са 4.000 војника. Станоје Главаш и Вуле Илић, који су у то време командовали утврђењем, на време су опазили непријатеља и лако га натерали на повлачење.

Шаит-паша је сачекао долазак остатка своје војске, утврдивши се на једном узвишењу недалеко од Делиграда. Видевши их тамо, Петар Добрњац је одлучио да по сваку цену отера Турке са узвишења. Окупио је све што је могао од људства из околних утврђења и, уз помоћ сељака из оближњих села, на јуриш опколио Турке и протерао их са узвишења.

Са још већом војском 16. јула је Шаит-паша још једном покушао да нападне Делиград. У помоћ им је тада пристигао Младен Миловановић, командант Топољака, који је Шаит-пашу из Делиграда протерао све до Ниша и при томе запленио неколико топова, доста муниције и друге војне опреме.

Бес Ибрахима-паше и пораз Турака

Љут, Ибрахим-паша је одлучио да смени Шаит-пашу са положаја и затражи нову помоћ из Једрена, одакле је стигло око 50.000 војника из Једрена и доста војне опреме које је сместио у Алексинцу. Преузевши команду лично и рачунајући да ће Карађорђе бити заузет на Мишару, паша је кренуо крајем јула ка Делиграду. Посада Делиграда је ипак, без ичије помоћи, успела вештим маневрима да сломи нападе који су трајали готово шест недеља. Нападајући са бокова, ноћу истуреним снагама и концентричним нападима из утврђења, успела је да пробије блокаду и натера турску војску на повлачење ка Алексинцу. Том приликом је заплењено више топова, доста муниције и војна благајна турске војске.

Победа српске устаничке војске над турцима под командом бесмртнога вожда Карађорђа