Храм светих Архангела Михаила и Гаврила на Алексиначком гробљу

Цркву је подигао чувени српски прота, Алексинчанин Стеван Димитријевић. У порталу изнад улазних врата Цркве је записано: „Божијом вољом и помоћју за душе и спомен своје кћери Десанке и родитеља Мијалка и Дене, а за општу молитвену потребу и хришћанску утеху у кругу жалости и туге за нашим ближњима и милима, који на гробљу алексиначком вечити сан бораве. Подиже и украси овај храм светих Архистратига Михаила и Гаврила прота Стеван М. Димитријевић са супругом својом Јеленом. Осветио га је на службу Богу Преосвећени епископ нишки Доситеј 21. новембра 1921. године.“

Храм преноса моштију светог оца Николаја

Црква датира из 1837. године, a подигнута је на иницијативу Кнеза Милоша Обреновића. Место за изградњу Цркве изабрао је митрополит београдски Петар Јовановић. Он је 26. јула 1836. године посетио Алексинац и том приликом са мештанима Алексинца одабрао погодно место за градњу храма, након чега је томе известио кнеза Милоша. То место је у народу било познато као Агино гумно или гробиште. Иако је место изабрао митрополит у народу је владало мишљење да је ипак место изабрао сам Кнез. У току изградње Кнез Милош је одредио да Црква у Алексинцу буде посвећена светом Николају, крсној Слави династије Обреновић. О овоме дознајемо из писма кнеза Милоша Доситеју Новаковићу, епископу тимочком, датираном 5. децембра 1836. године. Црква је завршена 17. новембра 1837. године. Црква је освећена 7. новембра 1838. године од стране епископа тимочког Доситеја Новаковића. Алексиначка Општина и грађени су обезбедили средства за израду иконостаса и живописа као и за куповину и постављање сата у звонику као и за изградњу дрвене ограде. Алексиначка Црква има три звона, мало, средње и велико. Подаци о томе су исписани на самим звонима. Ове податке је преписао прота Брана Коруновић и унео их у свој летопис алексиначке Цркве. Мало звоно је набављено 1839. године и оно напрсло. На њему пише „При благоверном кнезу србском Милошу Т. Обреновићу приложи ово звоно народ среза ражањског и алексиначког храму светог Николаја у Алексинцу 1839. године.“ Ово звоно је прсло и преливено је 1839. године. Велико звоно је набавила Општина Алексинац 1843. године и оно је 1885. године преливено и увећано. Средње звоно набављено је 1844. године и о њему нема познатих података. О самом иконостасу и живопису такође нема поузданих података. Не зна се ко их је израдио, али зна се да су уништени у Првом српско- турском рату 1876. године. Други иконостас и живопис израђени су после завршетка Другог српско- турског рата 1878. године. Живопис и иконостас у овом здању израдио је сликар Илија Димитријевић из Крагујевца. Трећи иконостас рађен је одмах после бугарске окупације 1915. године. Иконе су насликане 1937. године, а радио их је професор алексиначке гимназије Евгеније Лаптев. Садaшњи изглед иконостаса представља обнова старог из 2006. године, а рад јеМилета Илића , иконописца из Алексинца. Поред Цркве налази стари парохијски дом подигнут 1934. године. Нови парохијски дом саграђен је 2000. године, када је и освећен од стране епископа нишког Иринеја. У самој порти налази се споменик палим борцима у балканским ратовима 1912- 1913. и у Првом светском рату. Споменик је освећен 01. децембра 1933. године.

Манастир Ђунис Покрова Пресвете Богородице

У селу Ђунис, недалеко километара од Крушевца, налази се манастир Покрова Пресвете Богородице. Манастир је подигнут на месту, на коме се Пресвета Богородица јавила девојчици Милојки Јоцић 24. јула 1898. године. Девојчица Милојка имала је 13 година и радила је у пољу са својим сестрама. Са крчагом је пошла по воду на извор. Када је стигла до извора, видела је Пресвету Богородицу, која јој је рекла да ће се на том месту исцељивати многи болесници и да се на том месту подигне Црква. За овај догађај се брзо прочуло, па су многи болесни и невољни почели да се сабирају на ово место, где су се исцељивали. 1934. године, по благослову светог владике Николаја Велимировића, епископа жичког, на овом месту подигнут је дрвени храм посвећен Покрову Пресвете Богородице.

1977. године, започета је изградња великог храма, који је због забране тадашњих власти 1985. године прекинута, да би била настављена 1993. године. Радови су у потпуности завршени 2001. године. Храм је у потпуности живописан, а у комплексу манастира подигнути су нови конаци и помоћне зграде. 1997. године порушена је дрвена Црква брвнара, а на њеном месту подигнута нова од чврстом материјала, која је освећена 1998. године, на стогодишњицу јављања Пресвете Богородице.

1964. године, одлуком Светог Архијерејског Сабора српске Православне Цркве, ова светиња добија статус манастира, као метох манастира светог Романа у Ђунису. Првобитно је био мушку манастир, а први игуман био је Климент. 1968. године, преображен је у женски манастир. Духовник манастира био је архимандрит Корнелије, доцније схи игуман Андреј. Прва игуманија била је Минодора, која је у овој светињи окупила велико сестринство.

Иконостас у великој Цркви је рад иконописачке школе манастира Жича, а живопис храма је дело уметника Антониоса Стергиоу, Слободана Јанићијевића из Јагодине и професора Драгимира Јашовића. На плочи која се налази на храму записано је: „Благоизвољењем Оца, садејством Сина и благодаћу Духа Светога сазида се овај храм Покрова Пресвете Богородице у Ђунису, од 1977. до 1983. године. Живописа се ктиторском заслугом господина Златка Марјановића, златара београдског од 1993. до 2000. године, у време епископа нишког г. г. Иринеја, игуманије Минодоре са сестрама и јеромонаха Павла. Освећење обављено године 2001, септембра 16/3.“

На дан Покрова Пресвете Богородице у манастиру одржава се велики сабор, на који долази много људи и земље и инострантсва. На извору се служи акатист Пресветој Богородици, а у храму света Литургија. У манастиру се свакодневно дешавају чудесна исцељења болесника.

Чудотворац, велики подвижник и молитвеник из 10. века. Хиљаде ходочасника долази на поклоњење Манастиру Светог Романа у Ђунису, са храмом посвећеним Благовестима Пресвете Богородице, у коме се налази Гроб Светитеља.

Ово је један од најстаријих српских манастира, један је од 77 светиња Мојсињске Свете Горе, у близини Јужне Мораве, у чијим се шумама подвизавао Свети Роман Ђуниски. У манастирском комплексу, налази се Звоник, који је до почетка 20. века био болница за душевне болеснике, док је у време Делиградске битке, почетком 19. века био болница за рањенике. У Порти манастира налази се Спомен-плоча руским добровољцима и грофу Николају Рајевском, сахрањеном у Горњем Адровцу, метоху Манастира Свети Роман.

Светитељ се упокојио у деветом веку, а први сачувани запис о манастиру датира с почетка једанаестог века, тако да се убраја међу најстарије манастире у Србији. Налази се на десној обали Јужне Мораве, недалеко од села Ђунис, и припада Епархији нишкој.

„Теби, угодниче Бога живога, Романе чудотворче, који си испунио закон Бога и спаса нашега Исуса Христа и добио од Њега живот вечни; клањамо се с љубављу и благодаримо Ти са смирењем, за премнога Твоја чудесна дела, којима си помогао немоћним људима, и прославио име Господа и спаса свога. Амин.“

Ову молитву Светог Романа 29. августа, на истоимени празник, у манастиру у Ђунису, с вером у Бога и искром наде у срцу, изговара на хиљаде верника. Међу небројенима, који на овај свети дан похрле у манастир на десној обали плаховите Јужне Мораве да се поклоне моштима Светога Романа, једног од најпоштованијих подвижника и светаца православних, по правилу је и здравих и болесних, и старих и младих…

Сви они прилазе овом светом дому, верујући у исцелитељске и чудотворне моћи испосника и пустинослужитеља Романа, којем је и посвећена ова црква, смештена у недрима Мојсињских планина.

Сматра се да је манастир настао у десетом веку и везује се за Светог Романа ученика Светих Ћирила и Методија. По географском положају спада у групу мојсињских цркава и црквишта, које су у великом броју расуте у рушевинама по оближњој Мојсињској Гори. Према неким предањима ту је некада било двадесетак богомоља а за Свети Роман неки мисле да је стар чак 1000 година, да потиче из периода од пре Немањића. У повељи Византијског цара Василија ИИ писаној 1019. или 1020. године Охридској Архиепископији помиње се овај манастир. Не може се поуздано рећи када је запустео али се зна да га је обновио непознати слуга кнеза Лазара уз кнежеву помоћ…

У звонику је деценијама постојала болница за пацијенте оболеле душе… Све време у 19. и на почетку 20. века манастир Свети Роман био је болница, прибежиште становника пред прогоном од окупатора, а једно време и ратни штаб српских ослободилачких војски…

Kако се за ову светињу основано верује да је предходила и самом Хиландару, тако се кроз дуги низ векова, с колена на колено, црквено-народним предањем преносе и чудотворна дела која је чинио преподобни Роман. Много је оних, и данас се приповеда, који су у манастир долазили болесни. И пошто би ничице пали пред моштима Романовим и молитвама заиштили помоћ сведржитеља и богослужитеља Романа, устајали би препорођени, у лицу ведрији, у телу јачи, а у души крепкији но икада. Ваљда и због чињенице да је, током свога монаштва, угодник божији Роман даноноћно испаштао, проводећи живот у бдењу и рукодељу.

Манастир Светог Романа налази се на десној обали Јужне Мораве у близини села Ђунис. Посвећен је Благовестима. Први пут се помиње у хрисовуљи византијског цара Василија II 1020. године. Манастир је добио име по Светом Роману, ученику Светог Климента, који је у другој половини 9. века заједно са Светим Нестором, ширио хришћанство у народу овог краја. Овде се упокојио. Његове свете мошти налазе се у манастирској цркви. Поштује се као чудотворац и исцелитељ.

По народном предању, манастир је обновио управник ергеле Кнеза Лазара, који је, чувајући стада, наишао на разрушен гроб Светог Романа. Он оде у Крушевац, на двор Светог кнеза Лазара и исприча му шта је пронашао и Свети Кнез подиже цркву над разрушеним гробом.

Манастир је поново страдао од Турака и доживео нова разарања у 16. веку као и у време Аустро – турског рата у 18. веку, када је порушен до темеља. Обновио га је Ђорђе Пиле који је 1793. године измолио ферман од султана да за три године обнови манастир.

Обнова је завршена 1796. године. Живопис из 1795. године сачуван је у певницама и поткуполном простору. Сматра се да се испод њега налази старији слој фрескописа. Нови живопис је урађен 1831. године.

Црква четникуша

На свега десетак километара од Алексинца, недалеко од Бованског језера, у кањону између два брда скривена растињем и шипражјем, извирује купола светиње без крова и прозора.
До ње се стиже ходајући по нечему за што се назире да је некада било пут.

Једни смо од малобројних који су пришли овој црквици, јер је мештани заобилазе у широком луку. Још се боје присталица, како кажу "прошлог црвеног режима". Узалудни су покушаји да ступимо у контакт са пастирицом која чува стадо оваца тик иза цркве.

- Не знам ти ја, снаго, ништа о томе.

На питање како не зна, јер има довољно година да мора да се сећа и градње, одмахује руком. Каже да је доста муке имала због ове цркве, не жели више. Врата на цркви као да су скинута са неке старе штале, али иза њих право чудо - зидови бели као да су недавно окречени, а фреске као да их је уметник радио до малопре. Беспрекорне и чисте, понека недовршена. Под релативно чист, као да је недавно пометен, иако је овде све завршено давне 1944.

Једини који је био расположен да нам открије тајну недовршене цркве је старина Сретен Миловановић.

- Како се не бих сећао свега. Имао сам 14 година када је рат почео. Захваљујући овој цркви остао сам жив. Одмах на почетку рата, у Бован је дошао део краљевске војске коју смо звали четницима. Локалним командантом места је проглашен извесни Ујка, четник из околине Параћина, из села Баћије. А колики је он четник био најбоље показује његово дело и ова црква. Јадни су вам то четници. Зна се да су четници били елита старојугословенске војске. Ови наши су били јад и беда, боље речено мука која се довијала да сачува главу себи и својој околини.

Инжињеријски капетан Јеремија Марјановић, командант Алексиначке бригаде Делиградског корпуса ЈВУО, рођен је у селу Бачина у општини Варварин. Његови надимци су били Ујка и Лила.

Досетљиви Ујка, да би избегао борбу, досетио се да сагради ову цркву. Свако село морало је дати известан број војника у четничке одреде, а сигурно се многи од њих не би вратили живи. Због тога Ујко мобилиса и запосли све младо за војску способно у изградњу ове светиње. Цело село је радило на њој.

Подигнута је на земљишту извесне Ружице Адамовић. У темељ су уграђени споменици старог бованског гробља, док је сав остали материјал дало село. Док се црква градила, понекад би свратио неки поп из околних цркви. После тога нико од црквених лица није ни помишљао у њу да уђе.

А градила се пуном паром четири ратне гладне и мукотрпне године, све до Буковичке битке. У јеку највеће битке на Буковику, 24. јуна 1944, између партизана и четника, сви радови су престали. Тада је и црква престала да живи. Локални командант Ујко и његови четници једноставно су нестали.

- Касније сам чуо да се Ујко крио код ћерке и да га је она на крају издала УДБИ. Неки кажу да му је суђено и да је спасао главу захваљујући цркви, јер ником глава фалила није. Неки опет тврде да је ликвидиран. Ја лично више верујем у ову прву причу, јер он је био спасилац људи овога краја - каже чика Сретен.

После рата у ову цркву нико није смео ни да привири. Ни они највећи богомољци, каже наш саговорник, бојали се људи победника.

- Шта да се ради, сила бога не моли, бог силу не воли. Било је то смутљиво време где се свако свакога плашио. Глава и слобода су се губиле и за мање ствари. Ко би смео ући у цркву четникушу, како су је после рата звали победници. Ова црква је наша спаситељка, жалост, туга, али и срамота. Ми се Срби бога сетимо само кад пригусти - закључује Миловановић.

Пре неколико година црква је препокривана, па се стало на реконструкцији. Било је покушаја људи из дијаспоре да финансијски помогну обнову, али резултати су изостали.

Тајна белих зидова

Тајна белих зидова и након толико година је у справљању креча, који је уместо у води, гашен у хиљадама и хиљадама јаја. Док се црква градила, нико у селу није појео јаје. Све је улагано у њу.

- Чуо сам да је на исти начин и Јерина Смедерево изградила. Смедерево још одолева времену. Ваљда ће и ова црква - нада се Сретен Миловановић.

Легенда о Леки Суботинцу

Овај крај је познат по мистичним причама. Једна од таквих је везана за ово верско здање. Прича се да је извесни Лека из села Суботинца, познати ловац и комуниста, оскрнавио црквени праг. Наводно је извршио велику нужду задњице окренуте олтару. Дошавши кући, скаменио се од зиме и непознате болести. Водили су га лекарима, али лекова за ту врсту болести није било све док му се у сну није предсказало. Уснио је да мора да оде на место где се испоганио и то исто место да целива. Пробудивши се, испричао је укућанима сан. Они га без речи натоварише на запрежна кола и дотераше пред цркву. Након целивања црквеног прага, Лека Суботинац је оздравио а касније, иако је био комуниста, кришом је долазио и палио воштанице.

Манастир Светог Стефана Липовац

Североисточно од града Алексинца, на платоу код извора Светостефанске реке у селу Липовац налази се манастир посвећен Преображењу Господњем, задужбина Светога деспота Стефана Лазаревића. Изнад данашњег манастира, на стени Лесковик, налазио се утврђени средњевековни Липовачки град. Овај град се помиње као тврђава Српске деспотовине, а заузео га је 1413. године Бајазитов син Муса.
     Данашњи храм подигнут је највероватније пре 1399. године, као придворна Црква локалног великаша, који је владао из липовачког града. Археолог Марко Поповић сматра, да је храм подигнут у периоду између 1370. и 1375. године, на темељима старије некрополе из X века. Археолошка истраживања су доказала да је архитектонска целина била много већа од данашњег манастирског комплекса. Целина је обухватала утврђени липовачки град, замак и његову придворну, триконхалну цркву са куполом. Овај велможа, чије име, нажалост, није сачувано, сахрањен је заједно са супругом преминулом на порођају и троје деце, уз богате гробне прилоге, у југозападном делу цркве.
     Недалеко од овог храма, крајем XIV века подвизавао се преподобни Герман Синаит. Као што је познато, у време кнеза Лазара, мноштво монаха са Свете Горе и из Свете Земље, под најездом ислама, дошло је у средњевековну Србију. Предање казује да се преподобни Герман Синаит настанио на овом месту 1399. године. На порталу изнад улазних врата у наос, остало је забележено да је преподобни Герман 1399. године придворној Цркви доградио и насликао припрату и на овом месту основао манастир, по општежитељном уставу Светих Отаца Православне Цркве. Припрату је подигао и осликао уз помоћ српских деспота Стефана Лазаревића и његовог брата Вука, који су манастиру даривали и винограде. Због тога се у народу одомаћио назив липовачког манастира као манастира светог Стефана, иако је он посвећен Преображењу Господњем. Крајем XV века, манастирска Црква је поново живописана. Манастир се помиње у турским дефтерима и скоро свим турским пописима, као манастир у коме бораве монаси.
     Прво разарање манастир је доживео 1413. године, када је султан Муса опустошио Липовачки град. Манастир је брзо обновљен, а неколико пута је лакше страдао од Турака. Након ослобођења Јужних крајева 1878. године, манастир је поново обновљен. У време игумана Јосифа Живановића 1869. године подигнут је манастирски конак, а 1883. године на западном делу храма подигнута је висока кула звонара. Велику обнову манастир је доживео 1938. године, када је урађена фасада, а молдавски Рус Иван Дикиј поново осликао читаву унутрашњост Цркве. Мањи заштитни радови на архитектури манастирске цркве обављени су 1953. године.
     Након Другог светског рата, скоро сва имовина манастира је национализована, а монашки живот у манастиру се угасио. Обновљен је 1974. године, када благословом Епископа нишког др Јована Илића у манастир долази отац Дионисије Пантелић. 1978. године испред манастира је подигнута чесма, а 1982. године подигнут је око манастира велики камени зид. 1996. године започета је изградња новог конака, који је у потпуности завршен и освећен 2002. године. У новом конаку налази се параклис Светог деспота Стефана Лазаревића. Параклис је осликала госпођа Радмила Лукетић, академски сликар из Београда, 2004. године.
     Дана 21. јуна 1982. године манастир је стављен под заштиту Државе под редним бројем СК 225, као Споменик културе од великог значаја.