Бој на Чегру

Прво обележје места на коме је била Чегарска битка подигнуто је 4. јула 1878. године са натписом: “Војводи Стевану Синђелићу и његовим неумрлим јунацима, који овде славно изгибоше 19. маја 1809. године нападајући Ниш. Књаз Милан М. Обреновић IV и његова храбра војска покајаше их 29. децембра 1877. године освојивши Ниш.”

На почетку 19. века најбитнији циљ у обнови српске државе било је ослобођење Ниша од Турака. Српски вођа Карађорђе, је у разговорима са изаслаником царске Русије и даље у преговорима са Наполеоном и Tурцима, истицао да у састав Србије мора ући и Ниш. Српска устаничка војска је кренула ка Нишу, са циљем да га заузме и продре ка Старој Србији и Косову. Карађорђе је предлагао да на Ниш крене целокупна војска, док су остали команданти захтевали напад на четири фроната, што је било и прихваћено. Српска устаничка војска, са 16.000 бораца, предвођена главним командантом Милојем Петровићем, пристигла је 27. априла 1809. године на домак Ниша, код села Каменице, Горњег и Доњег Матејевца. Српски војници су изградили шест шанчева. Први и највећи је био на Чегру са војводом Стеваном Синђелићем, други у Горњем Матејевцу (код данас обновљене Латинске цркве) са Петром Добрњцем, трећи северозападно од Каменице са војводом Илијом Барјактаревићем, четврти у Каменици са главним командантом Милојем Петровићем, пети шанац је био изнад Каменице са војводом Пауљом Матејићем и шести у Доњем Матејевцу. Захтев Милоја Петровића да се Ниш одмах нападне није прихваћен. Тражило се да се сачека са нападом и изврши јака блокада града. Са друге стране, турска војска је добила велико појачање од преко 20.000 војника из Једрена, Солуна, Врања и Лесковца.

Турци су напали 30. маја шанац Петра Добрњца. Наредног дана, 31. маја 1809. године, напали су најистуранији шанац на узвишењу Чегар којим је командовао Стеван Синђелић. Бој се водио читав дан. По причи очевидца Милована Кукића, “Турци су пет пута нападали, а Срби су их пет пута јуначки одбијали. Сваки су пут Турци били одбијени с великим губитком. Једни су Турци нападали, а други су преко њих ишли у напредак, и тако кад шести пут нападну испуне опкопе мртвима, живи преко њих навале у шанац и стану се са Србима бити пушкама, сећи и бости сабљама и ножевима. Војници српски из других шанчева повичу да се Стевану иде у помоћ, али не дођоше у помоћ”, како прича Милован Кукић, “или што нису могли без коњаника или што Милоје Петровић није дао. Кад Синђелић виде да Турци овладаше шанцем, појури магацину где је стајала муниција, потегне из пиштоља и запали барутану. Страховит пуцањ потресе сву околину, густи облак дима обави сав шанац. Стеван Синђелић, који је дотле тога дана доспевао свуда, све храбрио и свакоме помагао, долети у ваздух.” На Чегру је изгинуло око три хиљаде Срба и двоструко више Турака.

После Чегарске битке, од глава Срба изгинулих на Чегру на путу за Цариград, изграђена је крајем лета 1809. године Ћеле-кула по налогу Хуршид-паше, тадашњег свирепог турског заповедника Ниша. Изграђена је на четвороугаоној основи, висине око 3 метра. У Ћеле-кулу су узидане 952 лобање српских јунака као опомена српском народу. Пред Ћеле-кулом, враћајући се из Цариграда, застао је 1833. године француски песник и академик Алфон де Ламартин. Потресен записао је у белешкама (касније објављеним као књига “Пут на исток”) чувене речи: “Поздравих оком и срцем остатке ових храбрих људи, чије су одсечене главе постале камен – темељац независности њихове отаџбине … Нека Срби чувају овај споменик! Он ће њихову децу учити колико вреди независност једног народа, показујући им уз коју цену су је њихови очеви платили.” Над кулом је 1892. године подигнута капела која до данас чува преосталих 58 лобања. Ћеле-кула представља јединствен споменик такве врсте у свету и верно осликава турске злочине над српским народом.

Прво обележје места на коме је била Чегарска битка подигнуто је 4. јула 1878. године са натписом: “Војводи Стевану Синђелићу и његовим неумрлим јунацима, који овде славно изгибоше 19. маја 1809. године нападајући Ниш. Књаз Милан М. Обреновић IV и његова храбра војска покајаше их 29. децембра 1877. године освојивши Ниш.” Данашњи споменик у облику куле – симбола војног утврђења – подигнут је поводом педесетогодишњице ослобођења Ниша од Турака 1. јуна 1927. године. У полукружној ниши споменика на Чегру постављено је 1938. године бронзано попрсије Стевана Синђелића.

Манастир Грабово

Светиња која васкрсава кроз векове

Храм Светих апостола Петра и Павла

На десетак километара од Ражња, у подножју планине Буковик налази се манастир Грабово посвећен двојици Христових апостола и угодницима Божијим Светом Петру и Павлу који победише грех, смрт и ђавола проповедајући Јеванђеље и пострадавши мученички за Господа Исуса Христа. Подигао га је око 1380. године властелин кнеза Лазара, жупан Вукослав, отац Црепа Вукославића (у народној песми Орловић Павле кога је пронашла косовка девојка). Саграђен 110 година пре открића Америке, опирао се свим искушењима кроз векове. Два пута је спаљиван од Турака, али је увек изнова васкрсавао. У задњих 200 година храм је служио као парохијска црква и био место окупљања верног народа овог краја, уточиште борцима у братоубилачком рату, сеоским учитељима, свештеницима… Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита и Архиепископа крушевачког Г. Давида ова велика светиња је обновљена и проглашена за манастир, 2014. године.

Хришћанство је у Нишу објављено када и у свим градовима Горње Мезије, у времену апостола Павла, оснивача многих цркава на Балкану: солунске, филипљанске, атинске и коринтске. Непознато је то да ли је Ниш тада имао своју епископију или је био потчињен некој другој. Прва писана сведочанства о епископији Наиској су из средине 4. века (пре 343. године). По хрисовуљи византијског цара Василија ИИ од 1018. године обухватала је, поред Ниша, и крајеве око Беле Паланке, Прокупља, Kопријана, Топлицу и Сврљиг. Kрајем 12. и почетком 13. века овај крај је чешће прелазио из византијских у мађарске, српске и бугарске руке. Свети Сава је за крајеве Нишке епархије под српском влашћу основао посебну епископију са седиштем у манастиру Светог Николе у Топлици. Из тога времена познат је само један епископ нишки Никодим (око 1279. г).

Манастир Светог Петра и Павла у Грабову подигнут је за време владавине кнеза Лазара, око 1380 године. Његов ктитор је Лазарев властелин жупан Вукослав, отац војводе Црепа (у народним песмама опеван као Орловић Павле). Управо у то време, на Божић 1381. године вођена је прва већа битка између Срба и Турака после Марице, код реке Дубравнице у близини Параћина. Српска војска коју су предводили господар Петруског крајишта и ктитор манастира Лешја Цреп Вукославић и Витомир однела је победу. До сукоба је највероватније дошло услед покушаја Османлија да после пљачкања по Бугарској, упадну у Србију и наставе свој поход. По предању, Вукослав и Цреп су често долазили на планину Буковик да лове дивљач. Заволели су овај крај и саградили себи задужбину поред два извора лековите воде.

Манастир није био толико велики, а имао је око 300 хектара имања.

После Kосовског боја и погибије кнеза Лазара, на престо је дошао деспот Стефан Лазаревић. Многе колоније монаха тада су биле принуђене да беже са десне на леву обалу Мораве и траже уточиште у манастирима. О томе сведоче средњовековни записи калуђера.

Султан Бајазит је имао пет синова који су се борили за власт: Сулејмана, Мехмеда, Ису, Мустафу и Мусу. Деспот Стефан Лазаревић приклонио се Сулејману кога побеђује његов брат Муса. После победе, 1413. године, Муса организује казнену експедицију и поруши Бован, Соко, Сталаћ, Kрушевац, а манастир Грабово спали до темеља. Тада се преко 30 монаха са бројним становништвом иселило у Бугарску.

Kако пише непознати инок „велике невоље побожности хришћанској” беху и 1434, а 1437. било је „преселеније многим иноком”. Највеће пресељење калуђера догодило се 1445. године. Тада су Турци град Петрус и петрушку област потпуно опустошили. Из овога се може засигурно закључити да је у 15. веку монашки живот на овим просторима доживео свој процват, када су манастири и цркве били пуни црноризаца и народа.

Обнова светиње

Три века након рушења манастира, народ је долазио на ово свето место. Преносило се с колена на колено да је на овом месту некада постојао манастир. По вољи Божијој, око 1780. године почела је да васкрсава и оживљава светиња. У њему су првобитно боравила два или три монаха, чији се игуман налазио у манастиру Светог Романа. Прво је 1756. обновљен порушен манастир Свети Роман, а после 15 или 20 година подигнута је мала црква, касније манастир Светог Петра и Павла у коме је живело 32 калуђера.

За време турске офанзиве, лета 1809. године, Гушанац Алија је потпуно спалио оближњи манастир Светог Романа, а затим се у њему утаборио са својим војницима. Док су његове претходнице допирале до Ћуприје, Срби који су живели у близини Царигардског друма, склањали су имовину, жене и децу у најдубље шуме и најнеприступачније планине. Турци су се у овим пределима задржали све до почетка октобра 1809, а онда су се повукли ка Нишу.

Након пропасти Првог српског устанка, 1813. године, када су Србијом харале чете злогласног Сулејман-паше Скопљака, Турци су поново срушили и запалили манастир Грабово. Међутим, Срби су духовно и материјално јачали и молили се Богу. Хтели су поново да обнове овај храм.

Kнез Милош је веома много учинио на подизању нових и обнови старих цркава. Он је већ 1820. изобичајио да се за оправку цркава тражи везирово одобрење. Kнез још 14/26. децембра 1815. пише кнезовима свих нахија да се попишу све цркве и црквишта. Одмах затим се наређује и њихова обнова. Од почетка двадесетих година то је већ прави покрет иза кога стоји држава. Форсира се изградња и обнова цркава и у неослобођеним крајевима, али је ту и даље неопходна дозвола паша. За крушевачки крај надлежан је био лесковачки Шашит паша.

Око Богојављења, 1831. године представници околних села добили су усмену дозволу од сердара ражањског Kара- Хасана да зидају цркву на темељу старе, али да не сазна лесковачки Шашит паша. Убрзо сердар умре. Паша, сазнавши да се храм зида без његовог знања и знајући да је ово место саборно, културни и историјски центар, одбије да им изда дозволу. Људе који су дошли код њега похапси и затражи откуп за њих (чак 3.500 гроша). Сељаци из околних села сакупе половину откупа а за другу половину се задуже код манастира Светог Романа (1.181 грош). Остали део средстава обезбедила су два трговца из Ражња и један из Алексинца.

Пред Митровдан 1832. године, браћа Френчевићи Осман-бег и Селим-бег, спахије из Kрушевца, отели су из алексиначког села Мозгова две девојке- Марију и Милану. Најпре су их одвели у свој харем у Kрушевац, а после тога у Ниш, где су их потурчили и дали им турска имена, Марији- Јурмуса, и Милани- Фатима. Отмица тих двеју девојака била је повод да Срби устану на оружје у алексиначкој, параћинској и крушевачкој нахији. Kнез Милош је одмах позвао у помоћ руску дипломатију. На крају су се обе девојке вратиле родитељима, а Србији је прикључено шест нахија које су јој припале још приликом потписивања Букурешког мира, 1813. године. Тада је и овај крај коначно ослобођен од Турака.

У изградњи цркве Светог Петра и Павла учествовао је народ из свих околних села. Радови на обнови светиње отпочели су 1835. године. Године 1837. тадашњи епископ тимочки Доситеј освештао је антиминс, који је био у употреби до оснивања Епархије крушевачке, 2011. године. Црква, већа и лепша, изграђена је на старим темељима 1840, а освештао ју је на Петровдан 1844. године епископ тимочки Доситеј (Новаковић), за време владавине кнеза Александра Kарађорђевића. Kонак је сазидан 1864. године. Од 1942. до јула 1944. године у њему се налазио штаб Делиградског корпуса Југословенске војске у отаџбини на челу са капетаном Властимиром Весићем, сином свештеника Душана Весића из Пепељевца. Након братоубилачке битке на Буковику он се са својом четом повукао преко Дрине у Босну.

До тада парохијска црква, благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. Давида, на Петровдан 2014. године, Грабово поново постаје манастир. Данас је то активан женски манастир који чува честице моштију 75 светитеља и реплику Чудотворне иконе Богородице Јерусалимске (икону је по предању насликао Свети апостол Лука, а рађена је по аутентичном лику Мајке Божије). Звук звона пробудио је помало успавано Грабово. Чује се откако се ту доселила монахиња Агапија. Чим се доселила, мати Агапија постала је део заједнице. Изграђен је мост и пут до манастира, пристигла је реплика Јерусалимске иконе Пресвете Богородице са полудрагим камењем и каменом са гроба Мајке Божије, па то олакшава и оплемењује рад и свештенику који овде обавља службу сваке недеље и празника. Манастирска слава обележава се 12. јула на Петровдан. Сваке године се крај манастира одржава Петровдански сабор.

Храм је обновљен, потребно је још само осликати унурашњост цркве. Порта је лепо уређена. Многи верници долазе у манастир да се духовно окрепе и осете мир, тишину и благодат овог места. Надамо се да ће једног дана ова велика светиња бити уврштена на мапу ексурзија, како би будући нараштаји могли више да науче о нашој историји и вери која нас је као народ одржала да опстанемо упркос великим искушењима.

Припада Епархији крушевачкој.

Манастир Грабово код Ражња

Храм светих Архангела Михаила и Гаврила на Алексиначком гробљу

Цркву је подигао чувени српски прота, Алексинчанин Стеван Димитријевић. У порталу изнад улазних врата Цркве је записано: „Божијом вољом и помоћју за душе и спомен своје кћери Десанке и родитеља Мијалка и Дене, а за општу молитвену потребу и хришћанску утеху у кругу жалости и туге за нашим ближњима и милима, који на гробљу алексиначком вечити сан бораве. Подиже и украси овај храм светих Архистратига Михаила и Гаврила прота Стеван М. Димитријевић са супругом својом Јеленом. Осветио га је на службу Богу Преосвећени епископ нишки Доситеј 21. новембра 1921. године.“

Храм преноса моштију светог оца Николаја

Црква датира из 1837. године, a подигнута је на иницијативу Кнеза Милоша Обреновића. Место за изградњу Цркве изабрао је митрополит београдски Петар Јовановић. Он је 26. јула 1836. године посетио Алексинац и том приликом са мештанима Алексинца одабрао погодно место за градњу храма, након чега је томе известио кнеза Милоша. То место је у народу било познато као Агино гумно или гробиште. Иако је место изабрао митрополит у народу је владало мишљење да је ипак место изабрао сам Кнез. У току изградње Кнез Милош је одредио да Црква у Алексинцу буде посвећена светом Николају, крсној Слави династије Обреновић. О овоме дознајемо из писма кнеза Милоша Доситеју Новаковићу, епископу тимочком, датираном 5. децембра 1836. године. Црква је завршена 17. новембра 1837. године. Црква је освећена 7. новембра 1838. године од стране епископа тимочког Доситеја Новаковића. Алексиначка Општина и грађени су обезбедили средства за израду иконостаса и живописа као и за куповину и постављање сата у звонику као и за изградњу дрвене ограде. Алексиначка Црква има три звона, мало, средње и велико. Подаци о томе су исписани на самим звонима. Ове податке је преписао прота Брана Коруновић и унео их у свој летопис алексиначке Цркве. Мало звоно је набављено 1839. године и оно напрсло. На њему пише „При благоверном кнезу србском Милошу Т. Обреновићу приложи ово звоно народ среза ражањског и алексиначког храму светог Николаја у Алексинцу 1839. године.“ Ово звоно је прсло и преливено је 1839. године. Велико звоно је набавила Општина Алексинац 1843. године и оно је 1885. године преливено и увећано. Средње звоно набављено је 1844. године и о њему нема познатих података. О самом иконостасу и живопису такође нема поузданих података. Не зна се ко их је израдио, али зна се да су уништени у Првом српско- турском рату 1876. године. Други иконостас и живопис израђени су после завршетка Другог српско- турског рата 1878. године. Живопис и иконостас у овом здању израдио је сликар Илија Димитријевић из Крагујевца. Трећи иконостас рађен је одмах после бугарске окупације 1915. године. Иконе су насликане 1937. године, а радио их је професор алексиначке гимназије Евгеније Лаптев. Садaшњи изглед иконостаса представља обнова старог из 2006. године, а рад јеМилета Илића , иконописца из Алексинца. Поред Цркве налази стари парохијски дом подигнут 1934. године. Нови парохијски дом саграђен је 2000. године, када је и освећен од стране епископа нишког Иринеја. У самој порти налази се споменик палим борцима у балканским ратовима 1912- 1913. и у Првом светском рату. Споменик је освећен 01. децембра 1933. године.

Манастир Ђунис Покрова Пресвете Богородице

У селу Ђунис, недалеко километара од Крушевца, налази се манастир Покрова Пресвете Богородице. Манастир је подигнут на месту, на коме се Пресвета Богородица јавила девојчици Милојки Јоцић 24. јула 1898. године. Девојчица Милојка имала је 13 година и радила је у пољу са својим сестрама. Са крчагом је пошла по воду на извор. Када је стигла до извора, видела је Пресвету Богородицу, која јој је рекла да ће се на том месту исцељивати многи болесници и да се на том месту подигне Црква. За овај догађај се брзо прочуло, па су многи болесни и невољни почели да се сабирају на ово место, где су се исцељивали. 1934. године, по благослову светог владике Николаја Велимировића, епископа жичког, на овом месту подигнут је дрвени храм посвећен Покрову Пресвете Богородице.

1977. године, започета је изградња великог храма, који је због забране тадашњих власти 1985. године прекинута, да би била настављена 1993. године. Радови су у потпуности завршени 2001. године. Храм је у потпуности живописан, а у комплексу манастира подигнути су нови конаци и помоћне зграде. 1997. године порушена је дрвена Црква брвнара, а на њеном месту подигнута нова од чврстом материјала, која је освећена 1998. године, на стогодишњицу јављања Пресвете Богородице.

1964. године, одлуком Светог Архијерејског Сабора српске Православне Цркве, ова светиња добија статус манастира, као метох манастира светог Романа у Ђунису. Првобитно је био мушку манастир, а први игуман био је Климент. 1968. године, преображен је у женски манастир. Духовник манастира био је архимандрит Корнелије, доцније схи игуман Андреј. Прва игуманија била је Минодора, која је у овој светињи окупила велико сестринство.

Иконостас у великој Цркви је рад иконописачке школе манастира Жича, а живопис храма је дело уметника Антониоса Стергиоу, Слободана Јанићијевића из Јагодине и професора Драгимира Јашовића. На плочи која се налази на храму записано је: „Благоизвољењем Оца, садејством Сина и благодаћу Духа Светога сазида се овај храм Покрова Пресвете Богородице у Ђунису, од 1977. до 1983. године. Живописа се ктиторском заслугом господина Златка Марјановића, златара београдског од 1993. до 2000. године, у време епископа нишког г. г. Иринеја, игуманије Минодоре са сестрама и јеромонаха Павла. Освећење обављено године 2001, септембра 16/3.“

На дан Покрова Пресвете Богородице у манастиру одржава се велики сабор, на који долази много људи и земље и инострантсва. На извору се служи акатист Пресветој Богородици, а у храму света Литургија. У манастиру се свакодневно дешавају чудесна исцељења болесника.

Чудотворац, велики подвижник и молитвеник из 10. века. Хиљаде ходочасника долази на поклоњење Манастиру Светог Романа у Ђунису, са храмом посвећеним Благовестима Пресвете Богородице, у коме се налази Гроб Светитеља.

Ово је један од најстаријих српских манастира, један је од 77 светиња Мојсињске Свете Горе, у близини Јужне Мораве, у чијим се шумама подвизавао Свети Роман Ђуниски. У манастирском комплексу, налази се Звоник, који је до почетка 20. века био болница за душевне болеснике, док је у време Делиградске битке, почетком 19. века био болница за рањенике. У Порти манастира налази се Спомен-плоча руским добровољцима и грофу Николају Рајевском, сахрањеном у Горњем Адровцу, метоху Манастира Свети Роман.

Светитељ се упокојио у деветом веку, а први сачувани запис о манастиру датира с почетка једанаестог века, тако да се убраја међу најстарије манастире у Србији. Налази се на десној обали Јужне Мораве, недалеко од села Ђунис, и припада Епархији нишкој.

„Теби, угодниче Бога живога, Романе чудотворче, који си испунио закон Бога и спаса нашега Исуса Христа и добио од Њега живот вечни; клањамо се с љубављу и благодаримо Ти са смирењем, за премнога Твоја чудесна дела, којима си помогао немоћним људима, и прославио име Господа и спаса свога. Амин.“

Ову молитву Светог Романа 29. августа, на истоимени празник, у манастиру у Ђунису, с вером у Бога и искром наде у срцу, изговара на хиљаде верника. Међу небројенима, који на овај свети дан похрле у манастир на десној обали плаховите Јужне Мораве да се поклоне моштима Светога Романа, једног од најпоштованијих подвижника и светаца православних, по правилу је и здравих и болесних, и старих и младих…

Сви они прилазе овом светом дому, верујући у исцелитељске и чудотворне моћи испосника и пустинослужитеља Романа, којем је и посвећена ова црква, смештена у недрима Мојсињских планина.

Сматра се да је манастир настао у десетом веку и везује се за Светог Романа ученика Светих Ћирила и Методија. По географском положају спада у групу мојсињских цркава и црквишта, које су у великом броју расуте у рушевинама по оближњој Мојсињској Гори. Према неким предањима ту је некада било двадесетак богомоља а за Свети Роман неки мисле да је стар чак 1000 година, да потиче из периода од пре Немањића. У повељи Византијског цара Василија ИИ писаној 1019. или 1020. године Охридској Архиепископији помиње се овај манастир. Не може се поуздано рећи када је запустео али се зна да га је обновио непознати слуга кнеза Лазара уз кнежеву помоћ…

У звонику је деценијама постојала болница за пацијенте оболеле душе… Све време у 19. и на почетку 20. века манастир Свети Роман био је болница, прибежиште становника пред прогоном од окупатора, а једно време и ратни штаб српских ослободилачких војски…

Kако се за ову светињу основано верује да је предходила и самом Хиландару, тако се кроз дуги низ векова, с колена на колено, црквено-народним предањем преносе и чудотворна дела која је чинио преподобни Роман. Много је оних, и данас се приповеда, који су у манастир долазили болесни. И пошто би ничице пали пред моштима Романовим и молитвама заиштили помоћ сведржитеља и богослужитеља Романа, устајали би препорођени, у лицу ведрији, у телу јачи, а у души крепкији но икада. Ваљда и због чињенице да је, током свога монаштва, угодник божији Роман даноноћно испаштао, проводећи живот у бдењу и рукодељу.

Манастир Светог Романа налази се на десној обали Јужне Мораве у близини села Ђунис. Посвећен је Благовестима. Први пут се помиње у хрисовуљи византијског цара Василија II 1020. године. Манастир је добио име по Светом Роману, ученику Светог Климента, који је у другој половини 9. века заједно са Светим Нестором, ширио хришћанство у народу овог краја. Овде се упокојио. Његове свете мошти налазе се у манастирској цркви. Поштује се као чудотворац и исцелитељ.

По народном предању, манастир је обновио управник ергеле Кнеза Лазара, који је, чувајући стада, наишао на разрушен гроб Светог Романа. Он оде у Крушевац, на двор Светог кнеза Лазара и исприча му шта је пронашао и Свети Кнез подиже цркву над разрушеним гробом.

Манастир је поново страдао од Турака и доживео нова разарања у 16. веку као и у време Аустро – турског рата у 18. веку, када је порушен до темеља. Обновио га је Ђорђе Пиле који је 1793. године измолио ферман од султана да за три године обнови манастир.

Обнова је завршена 1796. године. Живопис из 1795. године сачуван је у певницама и поткуполном простору. Сматра се да се испод њега налази старији слој фрескописа. Нови живопис је урађен 1831. године.

Црква четникуша

На свега десетак километара од Алексинца, недалеко од Бованског језера, у кањону између два брда скривена растињем и шипражјем, извирује купола светиње без крова и прозора.
До ње се стиже ходајући по нечему за што се назире да је некада било пут.

Једни смо од малобројних који су пришли овој црквици, јер је мештани заобилазе у широком луку. Још се боје присталица, како кажу "прошлог црвеног режима". Узалудни су покушаји да ступимо у контакт са пастирицом која чува стадо оваца тик иза цркве.

- Не знам ти ја, снаго, ништа о томе.

На питање како не зна, јер има довољно година да мора да се сећа и градње, одмахује руком. Каже да је доста муке имала због ове цркве, не жели више. Врата на цркви као да су скинута са неке старе штале, али иза њих право чудо - зидови бели као да су недавно окречени, а фреске као да их је уметник радио до малопре. Беспрекорне и чисте, понека недовршена. Под релативно чист, као да је недавно пометен, иако је овде све завршено давне 1944.

Једини који је био расположен да нам открије тајну недовршене цркве је старина Сретен Миловановић.

- Како се не бих сећао свега. Имао сам 14 година када је рат почео. Захваљујући овој цркви остао сам жив. Одмах на почетку рата, у Бован је дошао део краљевске војске коју смо звали четницима. Локалним командантом места је проглашен извесни Ујка, четник из околине Параћина, из села Баћије. А колики је он четник био најбоље показује његово дело и ова црква. Јадни су вам то четници. Зна се да су четници били елита старојугословенске војске. Ови наши су били јад и беда, боље речено мука која се довијала да сачува главу себи и својој околини.

Инжињеријски капетан Јеремија Марјановић, командант Алексиначке бригаде Делиградског корпуса ЈВУО, рођен је у селу Бачина у општини Варварин. Његови надимци су били Ујка и Лила.

Досетљиви Ујка, да би избегао борбу, досетио се да сагради ову цркву. Свако село морало је дати известан број војника у четничке одреде, а сигурно се многи од њих не би вратили живи. Због тога Ујко мобилиса и запосли све младо за војску способно у изградњу ове светиње. Цело село је радило на њој.

Подигнута је на земљишту извесне Ружице Адамовић. У темељ су уграђени споменици старог бованског гробља, док је сав остали материјал дало село. Док се црква градила, понекад би свратио неки поп из околних цркви. После тога нико од црквених лица није ни помишљао у њу да уђе.

А градила се пуном паром четири ратне гладне и мукотрпне године, све до Буковичке битке. У јеку највеће битке на Буковику, 24. јуна 1944, између партизана и четника, сви радови су престали. Тада је и црква престала да живи. Локални командант Ујко и његови четници једноставно су нестали.

- Касније сам чуо да се Ујко крио код ћерке и да га је она на крају издала УДБИ. Неки кажу да му је суђено и да је спасао главу захваљујући цркви, јер ником глава фалила није. Неки опет тврде да је ликвидиран. Ја лично више верујем у ову прву причу, јер он је био спасилац људи овога краја - каже чика Сретен.

После рата у ову цркву нико није смео ни да привири. Ни они највећи богомољци, каже наш саговорник, бојали се људи победника.

- Шта да се ради, сила бога не моли, бог силу не воли. Било је то смутљиво време где се свако свакога плашио. Глава и слобода су се губиле и за мање ствари. Ко би смео ући у цркву четникушу, како су је после рата звали победници. Ова црква је наша спаситељка, жалост, туга, али и срамота. Ми се Срби бога сетимо само кад пригусти - закључује Миловановић.

Пре неколико година црква је препокривана, па се стало на реконструкцији. Било је покушаја људи из дијаспоре да финансијски помогну обнову, али резултати су изостали.

Тајна белих зидова

Тајна белих зидова и након толико година је у справљању креча, који је уместо у води, гашен у хиљадама и хиљадама јаја. Док се црква градила, нико у селу није појео јаје. Све је улагано у њу.

- Чуо сам да је на исти начин и Јерина Смедерево изградила. Смедерево још одолева времену. Ваљда ће и ова црква - нада се Сретен Миловановић.

Легенда о Леки Суботинцу

Овај крај је познат по мистичним причама. Једна од таквих је везана за ово верско здање. Прича се да је извесни Лека из села Суботинца, познати ловац и комуниста, оскрнавио црквени праг. Наводно је извршио велику нужду задњице окренуте олтару. Дошавши кући, скаменио се од зиме и непознате болести. Водили су га лекарима, али лекова за ту врсту болести није било све док му се у сну није предсказало. Уснио је да мора да оде на место где се испоганио и то исто место да целива. Пробудивши се, испричао је укућанима сан. Они га без речи натоварише на запрежна кола и дотераше пред цркву. Након целивања црквеног прага, Лека Суботинац је оздравио а касније, иако је био комуниста, кришом је долазио и палио воштанице.