Храм Преподобномученице Параскеве у Трњану

Храм је подигнут 1833. године када је и освећен. На основу оскудних историјских података знамо да је 1833. године ово била манастирска Црква. Срушена је и спаљена од Турака 1836. године. Обновљена је 1841. године као парохијска Црква. Обнављана је више пута. У порти налази се стари парохијски дом. Антимис је освећен 1973. године и потписан руком епископа жичког Василија Костића, администратора нишке епископије.

Храм Свете Тројице у Мозгову

Црква је подигнута иницијативом свештеника Аврама Петровића 1899. године. Освећена је исте године од стране епископа Никанора Ружичића. Изградња храма је започета 1895. године, а ктитори храма били су браћа Гојко и Милан Петровић као и прота Аврам. Поред Цркве се налази стари парохијски дом у коме свештеник и сада борави. Нови конак у изградњи.

Каоничка парохија

Храм Свете великомученице Недеље у Каонику

Црква је подигнута 1998. године, иницијативом свештеника Љубодрага Петковића. Освећена је исте године од стране епископа нишког Иринеја. Храм је подигнут на темељима старе Цркве за коју се не зна од када потиче. Поједини историчари сматрају да је првобитно подигнута као гробљанска капела, јер је приликом ископавања темеља пронађена некропола. При Храму се налазе црквени и парохијски дом грађени у истом периоду када и Црква.

Храм Свете Петке у Каонику

Изградња параклиса је започета за време свештеника Љубодрага Петковића 2001. године. Освећена је од стране пароха Љубише Милошевића. 2005. године. Параклис се налази на месном гробљу. Сазидан је на месту где је пронађен камен са уклесаним крстовима на неколико места.

Храм Усековања главе Светог Јована Крститеља у Каонику

Црква је саграђена у периоду од 2010. до 2011. године. Освећена исте године од стране архијерејског намесника ћићевачког. Црква се налази поред старог извора за који мештани сматрају да је лековит.

Храм Покрова Пресвете Богородице у Каонику

Црква Покрова Пресвете Богородице подигнута је 1956. године. Храм је више пута обнављан. 1990. године почела је изградња новог конака. Црква још увек није освећена. У порти се налази црквени дом и звоник подигнути 1990. године.

Темељи нове цркве при Храму Покрова Пресвете Богородице

Темељ је изливен 1990. године и није освећен. Изградња није настављена.

Храм Светог мученика Мине у Каонику

Храм је тренутно у фази изградње. Радови си започели 2012. године за време епископа нишког Јована. Црква је подигнута на месту старе Цркве која је саграђена 1967. године. Место је познато по три извора. Звоно и крстове осветио је 2012. године епископ нишки господин Јован. Поред Цркве се налази стари парохијски дом који је у фази обнове.

Црква Светог апостола Вартоломеја у Каонику

Црква је подигнута 2010 године. Исте године освећен је темељ од стране архијерејског намесника ћићевачког Слободана Крстића. Храм је подигнут на месту старог црквишта на иницијативу верног народа.

Храм Свете Марије Магдалине у Каонику

Црква је подигнута 1945. године. Подигнута је на месту старог црквишта. Обновљена је 2009. године.

Храм Свете Параскеве у Каонику

Црква свете Параскеве подигнута је 2009 године, на месту старе Цркве брвнаре која датира из 1967. године. Храм још увек у фази изградње. Поред грама се налази дом који има намену трпезарије.

Храм Вазнесења Господњег у Црквини

Црква је подигнута 1882. године, а освећена 1884. године од стране епископа жичког Корнелија. Према предању храм је првобитно био манастирски док се и историчари слажу и сматрају да је савременик Цркве Лазарице у Крушевцу. Храм је више пута рушен и обнављан. Свој коначан изглед добија 1882. године. Камена фасада и живопис рађени су око 1990. године. Поред храма се налази дом и звоник вероватно из периода када је храм и обнављан. Антимис освећен од стране митрополита српског Михајла 1880. године.

Храм Светог Атанасија Великог у Малом Шиљеговцу

Изградња храма је започета 2000. године, а храм је завршен и освећен 2001. године од стране епископа нишког Иринеја. Храм је саграђен на старом црквишту. При храму се налазе црквени дом и звоник грађени 2001. године. Антиминс је освећен 2001. године од стране епископа нишког Иринеја.

Храм Светих Архангела Михаила и Гаврила у Делиграду

Храм је подигнут у периоду од 1930. до 1935. године на месту где се нализо део Карађорђевог шанца у делиградској бици 1806. године. На десној страни у храму налази се костурница у коју су положене кости изгинулих ратника. Црква је освећена је 12. маја 1935. године од стране епископа нишког Јована Илића. Храм је обновљен пред прославу двестогодишњице делиградске битке 2006. године.

Храм Свете великомученице Марине у Рутевцу

Црква је подигнута 1907. године у време службовања проте Лазара Милутиновића. Освећена је 1907. године од стране епископа нишког Никанора Ружичића. Храм су градили мештани села Рутевац и Ћићина. Фрескописана у периоду од 1924. до 1930. године. 1970. године подигнута је звонара.

Нова црква Свете великомученице Марине у Рутевцу

Нова црква Свете великомученице Марине у Рутевцу се налази у насељеном месту на територији општине Алексинац, припада Епархији нишкој Српске православне цркве.

Изградња нове цркве посвећене Светој великомученици Марини је започета у време службовања свештеника Предрага Радосављевића 2010. године. Темеље овог храма осветио је епископ нишки Иринеј 2006. године, а крстове 2011. године епископ нишки Јован Пурић. Црква је још увек у фази изградње.

Црква Светог архангела Гаврила у Житковцу налази се у насељеном месту на територији општине Алексинац и припада Епархији нишкој Српске православне цркве. Један је од највећих православних храмова у нишкој епархији.

Изградња цркве посвећене Светом архангелу Гаврилу је започета 1993. године, у време службовања проте Душана Стојковића. Храм је освештао патријарх српски Иринеј 5. јуна 2011. године.

Бој на Чегру

Прво обележје места на коме је била Чегарска битка подигнуто је 4. јула 1878. године са натписом: “Војводи Стевану Синђелићу и његовим неумрлим јунацима, који овде славно изгибоше 19. маја 1809. године нападајући Ниш. Књаз Милан М. Обреновић IV и његова храбра војска покајаше их 29. децембра 1877. године освојивши Ниш.”

На почетку 19. века најбитнији циљ у обнови српске државе било је ослобођење Ниша од Турака. Српски вођа Карађорђе, је у разговорима са изаслаником царске Русије и даље у преговорима са Наполеоном и Tурцима, истицао да у састав Србије мора ући и Ниш. Српска устаничка војска је кренула ка Нишу, са циљем да га заузме и продре ка Старој Србији и Косову. Карађорђе је предлагао да на Ниш крене целокупна војска, док су остали команданти захтевали напад на четири фроната, што је било и прихваћено. Српска устаничка војска, са 16.000 бораца, предвођена главним командантом Милојем Петровићем, пристигла је 27. априла 1809. године на домак Ниша, код села Каменице, Горњег и Доњег Матејевца. Српски војници су изградили шест шанчева. Први и највећи је био на Чегру са војводом Стеваном Синђелићем, други у Горњем Матејевцу (код данас обновљене Латинске цркве) са Петром Добрњцем, трећи северозападно од Каменице са војводом Илијом Барјактаревићем, четврти у Каменици са главним командантом Милојем Петровићем, пети шанац је био изнад Каменице са војводом Пауљом Матејићем и шести у Доњем Матејевцу. Захтев Милоја Петровића да се Ниш одмах нападне није прихваћен. Тражило се да се сачека са нападом и изврши јака блокада града. Са друге стране, турска војска је добила велико појачање од преко 20.000 војника из Једрена, Солуна, Врања и Лесковца.

Турци су напали 30. маја шанац Петра Добрњца. Наредног дана, 31. маја 1809. године, напали су најистуранији шанац на узвишењу Чегар којим је командовао Стеван Синђелић. Бој се водио читав дан. По причи очевидца Милована Кукића, “Турци су пет пута нападали, а Срби су их пет пута јуначки одбијали. Сваки су пут Турци били одбијени с великим губитком. Једни су Турци нападали, а други су преко њих ишли у напредак, и тако кад шести пут нападну испуне опкопе мртвима, живи преко њих навале у шанац и стану се са Србима бити пушкама, сећи и бости сабљама и ножевима. Војници српски из других шанчева повичу да се Стевану иде у помоћ, али не дођоше у помоћ”, како прича Милован Кукић, “или што нису могли без коњаника или што Милоје Петровић није дао. Кад Синђелић виде да Турци овладаше шанцем, појури магацину где је стајала муниција, потегне из пиштоља и запали барутану. Страховит пуцањ потресе сву околину, густи облак дима обави сав шанац. Стеван Синђелић, који је дотле тога дана доспевао свуда, све храбрио и свакоме помагао, долети у ваздух.” На Чегру је изгинуло око три хиљаде Срба и двоструко више Турака.

После Чегарске битке, од глава Срба изгинулих на Чегру на путу за Цариград, изграђена је крајем лета 1809. године Ћеле-кула по налогу Хуршид-паше, тадашњег свирепог турског заповедника Ниша. Изграђена је на четвороугаоној основи, висине око 3 метра. У Ћеле-кулу су узидане 952 лобање српских јунака као опомена српском народу. Пред Ћеле-кулом, враћајући се из Цариграда, застао је 1833. године француски песник и академик Алфон де Ламартин. Потресен записао је у белешкама (касније објављеним као књига “Пут на исток”) чувене речи: “Поздравих оком и срцем остатке ових храбрих људи, чије су одсечене главе постале камен – темељац независности њихове отаџбине … Нека Срби чувају овај споменик! Он ће њихову децу учити колико вреди независност једног народа, показујући им уз коју цену су је њихови очеви платили.” Над кулом је 1892. године подигнута капела која до данас чува преосталих 58 лобања. Ћеле-кула представља јединствен споменик такве врсте у свету и верно осликава турске злочине над српским народом.

Прво обележје места на коме је била Чегарска битка подигнуто је 4. јула 1878. године са натписом: “Војводи Стевану Синђелићу и његовим неумрлим јунацима, који овде славно изгибоше 19. маја 1809. године нападајући Ниш. Књаз Милан М. Обреновић IV и његова храбра војска покајаше их 29. децембра 1877. године освојивши Ниш.” Данашњи споменик у облику куле – симбола војног утврђења – подигнут је поводом педесетогодишњице ослобођења Ниша од Турака 1. јуна 1927. године. У полукружној ниши споменика на Чегру постављено је 1938. године бронзано попрсије Стевана Синђелића.

Манастир Грабово

Светиња која васкрсава кроз векове

Храм Светих апостола Петра и Павла

На десетак километара од Ражња, у подножју планине Буковик налази се манастир Грабово посвећен двојици Христових апостола и угодницима Божијим Светом Петру и Павлу који победише грех, смрт и ђавола проповедајући Јеванђеље и пострадавши мученички за Господа Исуса Христа. Подигао га је око 1380. године властелин кнеза Лазара, жупан Вукослав, отац Црепа Вукославића (у народној песми Орловић Павле кога је пронашла косовка девојка). Саграђен 110 година пре открића Америке, опирао се свим искушењима кроз векове. Два пута је спаљиван од Турака, али је увек изнова васкрсавао. У задњих 200 година храм је служио као парохијска црква и био место окупљања верног народа овог краја, уточиште борцима у братоубилачком рату, сеоским учитељима, свештеницима… Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита и Архиепископа крушевачког Г. Давида ова велика светиња је обновљена и проглашена за манастир, 2014. године.

Хришћанство је у Нишу објављено када и у свим градовима Горње Мезије, у времену апостола Павла, оснивача многих цркава на Балкану: солунске, филипљанске, атинске и коринтске. Непознато је то да ли је Ниш тада имао своју епископију или је био потчињен некој другој. Прва писана сведочанства о епископији Наиској су из средине 4. века (пре 343. године). По хрисовуљи византијског цара Василија ИИ од 1018. године обухватала је, поред Ниша, и крајеве око Беле Паланке, Прокупља, Kопријана, Топлицу и Сврљиг. Kрајем 12. и почетком 13. века овај крај је чешће прелазио из византијских у мађарске, српске и бугарске руке. Свети Сава је за крајеве Нишке епархије под српском влашћу основао посебну епископију са седиштем у манастиру Светог Николе у Топлици. Из тога времена познат је само један епископ нишки Никодим (око 1279. г).

Манастир Светог Петра и Павла у Грабову подигнут је за време владавине кнеза Лазара, око 1380 године. Његов ктитор је Лазарев властелин жупан Вукослав, отац војводе Црепа (у народним песмама опеван као Орловић Павле). Управо у то време, на Божић 1381. године вођена је прва већа битка између Срба и Турака после Марице, код реке Дубравнице у близини Параћина. Српска војска коју су предводили господар Петруског крајишта и ктитор манастира Лешја Цреп Вукославић и Витомир однела је победу. До сукоба је највероватније дошло услед покушаја Османлија да после пљачкања по Бугарској, упадну у Србију и наставе свој поход. По предању, Вукослав и Цреп су често долазили на планину Буковик да лове дивљач. Заволели су овај крај и саградили себи задужбину поред два извора лековите воде.

Манастир није био толико велики, а имао је око 300 хектара имања.

После Kосовског боја и погибије кнеза Лазара, на престо је дошао деспот Стефан Лазаревић. Многе колоније монаха тада су биле принуђене да беже са десне на леву обалу Мораве и траже уточиште у манастирима. О томе сведоче средњовековни записи калуђера.

Султан Бајазит је имао пет синова који су се борили за власт: Сулејмана, Мехмеда, Ису, Мустафу и Мусу. Деспот Стефан Лазаревић приклонио се Сулејману кога побеђује његов брат Муса. После победе, 1413. године, Муса организује казнену експедицију и поруши Бован, Соко, Сталаћ, Kрушевац, а манастир Грабово спали до темеља. Тада се преко 30 монаха са бројним становништвом иселило у Бугарску.

Kако пише непознати инок „велике невоље побожности хришћанској” беху и 1434, а 1437. било је „преселеније многим иноком”. Највеће пресељење калуђера догодило се 1445. године. Тада су Турци град Петрус и петрушку област потпуно опустошили. Из овога се може засигурно закључити да је у 15. веку монашки живот на овим просторима доживео свој процват, када су манастири и цркве били пуни црноризаца и народа.

Обнова светиње

Три века након рушења манастира, народ је долазио на ово свето место. Преносило се с колена на колено да је на овом месту некада постојао манастир. По вољи Божијој, око 1780. године почела је да васкрсава и оживљава светиња. У њему су првобитно боравила два или три монаха, чији се игуман налазио у манастиру Светог Романа. Прво је 1756. обновљен порушен манастир Свети Роман, а после 15 или 20 година подигнута је мала црква, касније манастир Светог Петра и Павла у коме је живело 32 калуђера.

За време турске офанзиве, лета 1809. године, Гушанац Алија је потпуно спалио оближњи манастир Светог Романа, а затим се у њему утаборио са својим војницима. Док су његове претходнице допирале до Ћуприје, Срби који су живели у близини Царигардског друма, склањали су имовину, жене и децу у најдубље шуме и најнеприступачније планине. Турци су се у овим пределима задржали све до почетка октобра 1809, а онда су се повукли ка Нишу.

Након пропасти Првог српског устанка, 1813. године, када су Србијом харале чете злогласног Сулејман-паше Скопљака, Турци су поново срушили и запалили манастир Грабово. Међутим, Срби су духовно и материјално јачали и молили се Богу. Хтели су поново да обнове овај храм.

Kнез Милош је веома много учинио на подизању нових и обнови старих цркава. Он је већ 1820. изобичајио да се за оправку цркава тражи везирово одобрење. Kнез још 14/26. децембра 1815. пише кнезовима свих нахија да се попишу све цркве и црквишта. Одмах затим се наређује и њихова обнова. Од почетка двадесетих година то је већ прави покрет иза кога стоји држава. Форсира се изградња и обнова цркава и у неослобођеним крајевима, али је ту и даље неопходна дозвола паша. За крушевачки крај надлежан је био лесковачки Шашит паша.

Око Богојављења, 1831. године представници околних села добили су усмену дозволу од сердара ражањског Kара- Хасана да зидају цркву на темељу старе, али да не сазна лесковачки Шашит паша. Убрзо сердар умре. Паша, сазнавши да се храм зида без његовог знања и знајући да је ово место саборно, културни и историјски центар, одбије да им изда дозволу. Људе који су дошли код њега похапси и затражи откуп за њих (чак 3.500 гроша). Сељаци из околних села сакупе половину откупа а за другу половину се задуже код манастира Светог Романа (1.181 грош). Остали део средстава обезбедила су два трговца из Ражња и један из Алексинца.

Пред Митровдан 1832. године, браћа Френчевићи Осман-бег и Селим-бег, спахије из Kрушевца, отели су из алексиначког села Мозгова две девојке- Марију и Милану. Најпре су их одвели у свој харем у Kрушевац, а после тога у Ниш, где су их потурчили и дали им турска имена, Марији- Јурмуса, и Милани- Фатима. Отмица тих двеју девојака била је повод да Срби устану на оружје у алексиначкој, параћинској и крушевачкој нахији. Kнез Милош је одмах позвао у помоћ руску дипломатију. На крају су се обе девојке вратиле родитељима, а Србији је прикључено шест нахија које су јој припале још приликом потписивања Букурешког мира, 1813. године. Тада је и овај крај коначно ослобођен од Турака.

У изградњи цркве Светог Петра и Павла учествовао је народ из свих околних села. Радови на обнови светиње отпочели су 1835. године. Године 1837. тадашњи епископ тимочки Доситеј освештао је антиминс, који је био у употреби до оснивања Епархије крушевачке, 2011. године. Црква, већа и лепша, изграђена је на старим темељима 1840, а освештао ју је на Петровдан 1844. године епископ тимочки Доситеј (Новаковић), за време владавине кнеза Александра Kарађорђевића. Kонак је сазидан 1864. године. Од 1942. до јула 1944. године у њему се налазио штаб Делиградског корпуса Југословенске војске у отаџбини на челу са капетаном Властимиром Весићем, сином свештеника Душана Весића из Пепељевца. Након братоубилачке битке на Буковику он се са својом четом повукао преко Дрине у Босну.

До тада парохијска црква, благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. Давида, на Петровдан 2014. године, Грабово поново постаје манастир. Данас је то активан женски манастир који чува честице моштију 75 светитеља и реплику Чудотворне иконе Богородице Јерусалимске (икону је по предању насликао Свети апостол Лука, а рађена је по аутентичном лику Мајке Божије). Звук звона пробудио је помало успавано Грабово. Чује се откако се ту доселила монахиња Агапија. Чим се доселила, мати Агапија постала је део заједнице. Изграђен је мост и пут до манастира, пристигла је реплика Јерусалимске иконе Пресвете Богородице са полудрагим камењем и каменом са гроба Мајке Божије, па то олакшава и оплемењује рад и свештенику који овде обавља службу сваке недеље и празника. Манастирска слава обележава се 12. јула на Петровдан. Сваке године се крај манастира одржава Петровдански сабор.

Храм је обновљен, потребно је још само осликати унурашњост цркве. Порта је лепо уређена. Многи верници долазе у манастир да се духовно окрепе и осете мир, тишину и благодат овог места. Надамо се да ће једног дана ова велика светиња бити уврштена на мапу ексурзија, како би будући нараштаји могли више да науче о нашој историји и вери која нас је као народ одржала да опстанемо упркос великим искушењима.

Припада Епархији крушевачкој.

Манастир Грабово код Ражња